Mladić dolazi u samostan i obrati se tamošnjem svešteniku sa željom da se zamonaši. Sumnjao je u sebe i tvrdio kako nema nikakvog posebnog životnog iskustva niti znanja. Osim igranja šaha… ali on veruje da su igre greh.

Igre mogu biti greh, ali mogu nam pružiti i odličnu razbibrigu, pa to zna… ,,Ovom samostanu nedostaje pomalo jednog i drugog”, odgovori mu sveštenik i ode po šahovsku tablu. Sa sobom dovede jednog mladog kaluđera i kaže: Iako nam treba malo razonode, ne možemo dopustiti svima da čitavo vreme igraju šah. Odigraćeš partiju s našim kaluđerom. Ako on izgubi, napusti će samostan, a ti odmah možeš doći na njegovo kaluđersko mesto.

Sveštenik je delovao veoma ozbiljno. Mladić je shvatio da je pred njim partija života i oblio ga je hladan znoj.

Kaluđer nije najbolje započeo, a mladić je krenuo igrati napadački. U jednom trenutku postao je svestan izraza lica kaluđera s kojim je igrao. Pomisli: Namerno ću odigrati loše. Na kraju, svetu je više potreban ovaj dobri kaluđer nego ja. Ne želim ga izbaciti.

Odjednom, sveštenik koji je sve posmatrao prekine igru i reče:

„Mladiću, naučili ste vi mnogo više nego što mislite“, kaže sveštenik. „Koncentrirali ste se na pobedu i igrali dobro, bili ste sposobni boriti se za svoje snove. Zatim ste pokazali saosećanje i bili ste spremni žrtvovati se za jedan veliki, plemeniti cilj. Dobrodošli u samostan mladiću – zato što znate postići vrlo bitnu ravnotežu u životu – onu između discipline i saosećanja!’

-Paulo Coelho