U dalekoj zemlji, tamo gde čovek još nije kročio, u čarobnom kraljevstvu…

Bilo jednom… Jedno prekrasno jezero. Kristalno bistra voda u kojoj su plivale ribe raznih boja i na čijoj se površini odražavalo i nebo i sve nijanse zelene iz njegovih dubina.

Tom su se jezeru približile Tuga i Bes, s namerom da se okupaju. Skinuli su odeću i zaplivali jezerom. Bes pomahnitalo, užurbano, kao što sve čini… Na brzinu se okupao, pa požurio van iz vode. U svojoj užurbanosti, zaslepljen, obukao je prvo na što je naišao – Tuginu odeću. Ogrnut, Bes se brzo udalji od jezera i ode u nepoznatom smeru…

Mirna i staložena, Tuga se dugo kupala. Kad je završila sa kupanjem, polako izađe iz vode. Tamo vidi da je njena odeća nestala pa odene odeću koju je Bes ostavio. Tuga nije bila srećna zbog toga, ali kako ne voli biti ogoljena, nije imala izbora. Ogrnuta besom, Tuga ode…

Govori se da sve od tog dana, vrlo često, kad sretnete slepi, okrutni, strašni i ljutiti bes, ako se malo potrudite, možete uvideti da je on samo maska i da se iza besnog lica… zapravo krije tuga.

Priča iz knjige Jorgea Bucaya: “Priče za razmišljanje”