U selu je živeo stariji čovek, nekadašnji ratnik-samuraj koga su seljaci smatrali veoma mudrim. Imao je grupu učenika koje je podučavao.

Jednog dana, u želji da im se pridruži, došao je mladi ratnik. Mladić je voleo izazivati i provocirati svoje protivnike terajući ih da izgube strpljenje, razbesne se i prihvate izazov. No, kako čovek u besu ne postupa ispravno izazvani bi najčešće izgubio borbu.

Jednog dana, istu tu taktiku pokušao je primeniti i na starom ratniku, učitelju. Izazivao je, vređao, provocirao… Stari samuraj je nastavio sa radom ne dajući se omesti. Mladi ratnik je uporno pokušavao razljutiti starog učitelja, ali bez uspeha.

Učenici su sledili primer svog učitelja i mirno posmatrali. Nakon nekog vremena mladić je odustao i otišao. Jedan od učenika koji je sve to posmatrao upita: ,,Učitelju, zašto ste tolerisali njegove napade i vređanja? Trebali ste da ga izazovete na borbu! Veći ste, bolji ratnik od njega.”

Učitelj je mirno odgovorio: ,,Kada vam neko donose dar, a vi taj dar ne prihvatite, što će biti s njim?”
,,Pa, verovatno će ostati kod osobe koja je želela da ga pokloni. Ili…?” – odgovorio je učenik.

,,Da. Isto važi i za zavist, mržnju, uvrede i zlobu. Sve dok ih ne prihvatimo, oni pripadaju osobi koja ih je donela.” – reče učitelj samuraj.