Bila jednom jedna mala devojčica koja je želela da pronađe Sreću. Znala je da je čeka dug put do Sreće, tako da je spakovala pun ranac sendviča i sokova. Setajući, došla je do parka gde je srela jednu staricu.

Starica je sedela na klupi i posmatrala golubove. Devojčica je sela pored nje i otvorila svoj ranac. Dok je jela sendvič, videla je da starica gleda u njen sendvič, što joj je govorilo da je starica gladna. Videvši je, ponudila joj je jedan sendvič. Ona ga je sa zahvalnošću uzela i osmehnula joj se. Njen osmeh je bio tako lep, da je devojčica poželela da ga ponovo vidi, pa joj je ponudila i sok. Ponovo, starica joj se nasmešila. Devojčica je bila oduševljena! Sedele su tu celo popodne, jele i smejale se, ali nisu rekle ni jednu reč.

Kada se smrklo, devojčica je shvatila da postaje umorna, pa je ustala i krenula kući, ali pre nego što je napravila nekoliko koraka, okrenula se, potrčala prema starici i snažno je zagrlila. Starica joj je poklonila svoj najlepši osmeh.

Kada je devojčica kasnije otvorila vrata svoje kuće, majka je odmah primetila neku radost i sjaj na njenom licu. Upitala je:

– Šta si ti to danas uradila, pa si tako srećna?
Ona je odgovorila:
– Ručala sam sa Srećom.
Pre nego što je njena majka mogla odgovoriti, dodala je:
– Znaš šta? Sreća ima najlepši osmeh koji sam ikada videla!
U međuvremenu, starica, blistajući od radosti, se vratila u svoj dom. Njen sin je bio zapanjen izgledom mira i sreće na njenom licu, pa je upitao:
– Majko, šta se to desilo danas, pa si tako srećna?
Ona je odgovorila:
– Ručala sam u parku sa Srećom.
A, zatim je dodala:
– Znaš, ona je mnogo mlađa nego što sam očekivala.