skip to Main Content

Epigenetika i uticaj na partnerske odnose

Geni koje smo nasledili od svojih roditelja predstavljaju samo potencijal, a epigenetika je ta koja odlučuje da li će se i kada će se taj potencijal realizovati. I dok  je  genetski  kod  koji  smo  nasledili nepromenljiv, naučnici su ustanovili da je epigen veoma promenljiv i da svojim životnim aktivnostima možemo uticati na njega.

Epigentika je nauka o tome kako okolina i naša percepcija utiču na aktivnost gena. Proučavanje kako se geni aktiviraju, čitaju i modifikuju informacijama iz okoline i iz svesti.

Šta sve može uticati na izmenu epigenetičke strukture?

Unutrašnju okolinu tela čine telesni, energetski, emocionalni i mentalni aspekt čoveka, a spoljašnju hrana, fizička aktivnost, temperatura, nadmorska visina, elektromagnetna zračenja, virusi, bakterije, okruženje u kome boravimo, kao i sam način života. Stimulacija iz unutrašnje ili spoljašnje sredine stvara signale koji preko receptora prodiru u ćeliju, dolaze do jedra gde aktiviraju ili inaktiviraju gene.

Epigenetski signali su ključni prekidači koji odlučuju hoće li se geni aktivirati i biti ,,pročitaniʺ  ili će ostati ,,nepročitaniʺ. Oni su u mnogo većem procentu nefizički, iliti  percepcija, misli, emocije, a samo u malom procentu fizički nadražaji iz okruženja. U slučaju našeg tela, ,,čitanjeʺ  znači da će se na osnovu gena kao obrasca izgraditi novi molekuli proteina.

Čak i kad je embrion u majčinoj utrobi izložen stresu, to menja njegove epigenetske osobine. Ta osoba i dalje može normalno da raste i to ne primećuje, ali u trenutku kada je izložena traumi, epigenetski potpis postaje presudan.

Posebno su zanimljivi za posmatranje jednojajčani blizanci, koji su rasli i živeli u različitim sredinskim i psiho-socijalnim okolnostima, jer je njihov genetski kod stoprocentno identičan. Pošto im je genetski kod potpuno isti, jednojajčani blizanci morali bi u sto procenata slučajeva da obolevaju od istih somatskih ili psihičkih bolesti, ukoliko bi genetika predstavljala odlučujući faktor. Istraživanja su, međutim, pokazala da blizanac koji je živeo u boljim psiho-socijalnim okolnostima od svoga brata za oko 45% ređe oboleva od genetski predisponiranih somatskih i psihičkih oboljenja. U ovim studijama najčešće su za praćenje birani slučajevi u kojima jedan od blizanaca ostaje pitomac doma za nezbrinutu decu s nezadovoljavajućim uslovima i bez adekvatne majčinske nege, dok drugi blizanac biva usvojen u porodicu koja mu pruža mnogo bolje uslove za razvoj, solidno roditeljstvo i daleko više ljubavi, poštovanja i nege.

Velika razlika u procentu obolevanja od teških, kao i psihičkih bolesti, može se objasniti jedino drugačijom epigenetikom, jer je genetski kod jednojajčanih blizanaca potpuno isti. Visok procenat pokazuje da je epigenetska struktura barem isto toliko važna kao i genetski faktor, što predstavlja zapanjujući i ohrabrujući rezultat.

Epigenetički mehanizmi

DNK metilacija

Dodavanje metil grupe na DNK lanac. Neohodna je za funkcionalnu diferencijaciju ćelija. Odgovorna       za potiskivanje izražavanja gena.

Modifikacija histona

Proteini histoni omogućavaju pakovanje DNK u malene strukture, čime se postiže maksimalna ušteda prostora i zaštita DNK lanca. Bilo kakve promene u pakovanju histona i DNK koji ih okružuju mogu da dovedu da negativnog ishoda po organizam. Patogena modifikacija histona podrazumeva jače zatezanje DNK lanca oko histona, prouzrokujući zaklanjanje DNK histonima, tako da oni mogu sprečiti čitanje DNK.

DNK acetilacija

Acetilacija doprinosi aktivnijem i bržem čitanju DNK.

Epigenetske promene su reverzibilne

  • Zdrava ishrana
  • Vežbanje
  • Ljubav
  • Psihoterapija / Pozitivno mišljenje
  • Molitva (duhovnost)

Ključno je znati da su epigenetske promene, za razliku od genetskih, reverzibilne, odnosno da se mogu promeniti pod uticajem novih faktora. To izuzetno ide u prilog psihoterapiji, koja može da pokrene epigenetske procese i neurobiološke mehanizme koji menjaju ponašanje. Dakle, kroz psihoterapiju bukvalno možemo menjati jačinu sinaptičkih veza i dovesti do strukturalnih promena koje će izmeniti anatomske obrasce uzajamne povezanosti neurona u mozgu, na taj način ne samo povećavajući kvalitet života sebi, već i dajući bolji potencijal našem potomstvu koje, uz dobro roditeljstvo, može u potpunosti da izbegne poteškoće sa kojima smo se mi borili.

Primer: gen za laktaciju

Dakle, epigenetika kaže koji geni će proizvoditi proteine, a koji će biti uspavani.

Nekoliko dana nakon porođaja, meni je usled stresa stalo mleko. Moji geni zaduženi za laktaciju  su dobili metil  grupu i – uspavali  se. Mesecima sam pokušavala da to povratim, ali sam uvek morala potezati za dohanom. Prolazila sam kroz razne psihičke muke, patnje, okrivljavala druge, mislila da sam podbacila kao majka, izmuzavala se na suvo da stimulišem proizvodnju, pila čajeve, sokove, grejala grudi, masirala, bebu držala da vuče non-stop… Nakon 4 meseca, ja sam pukla, pala sam na kolena i molila Boga da mi da samo onoliko mleka koliko je mojoj bebi neophodno..ili da mi iščupa želju da ga dojim.

Tog momenta, desilo se čudo. Otklonjena mi je metil grupa sa gena za laktaciju. On je ponovo oživeo i počeo da radi svoju funkciju i nikada više nije bilo potrebe za dohranom, a bebac je uvek bio savršeno sit i zdrav. Malo me je možda i sramota da kažem, ali i danas, nakon 3 godine, on i dalje uveče siki pred spavanje, i mleka i dalje ima. Epigenetička struktura je izmenjena u samo nekoliko meseci nekoliko  puta, dokazujući nam koliki uticaj imaju spoljni fatkori na njenu aktivaciju i gašenje, kao i na njenu reverzibilnost i Božiju silu na delu.

Uticaj podsvesnih uverenja na epigenetiku

Najvažniji sastojak u određivanju karaktera naših života su, prvenstveno, programi u podsvesnom umu, jer ti programi kontrolišu naše ponašanje 95% vremena.

Nasuprot tome, kreativni svesni um, povezan s našim duhovnim izvorom, kontroliše samo 5% vremena.

Programiranje podsvesnih uverenja stiče se do 7. godine deteta koje posmatra svoje roditelje, braću i sestre i ponašanje zajednice, te ,,hipnotički” spušta ova ponašanja u podsvesni um.

Uporedićemo ih s iPod-om. Kada dobijemo novi iPod, on nema nikakvih snimaka, tako da ne može da pušta nikakvu muziku. Tek kada preuzmemo pesme u memoriju, možemo ih puštati, i to su jedine pesme koje možemo slušati. Naravno, postoji mnogo drugih pesama, ali ih ne možemo slušati sve dok ih ne preuzmemo.

Slično tome, ono što je preuzeto u našu podsvesnu memoriju i pohranjeno u našim ćelijama jedini je izbor koji se može čuti i videti u telu. Ostali izbori nisu mogući dok se ne preuzmu kao uverenja i percepcije u podsvest. Dakle, mi automatski delujemo iz uverenja naših roditelja, osim ako nismo izloženi drugim uverenjima, namerno ili slučajno.

Moć percepcije

Epigenetsku kontrolu vrši naša percepcija sredine koja nas okružuje.

Percepcija je način na koji razumemo i doživljavamo okolinu, ljude, događaje, situacije. Kroz proces percepcije mozak interpretira signale iz okoline, a kao odgovor oslobađa regulatorne hemikalije u krv. Hemija izvedena iz mozga cirkuliše kroz telo i kontroliše ponašanje i genetsku aktivnost naših ćelija.

Dakle, način na koji percipiramo svoje okruženje kontroliše i naše zdravlje i sudbinu. Što je najvažnije, kada promenimo način na koji reagujemo na okolinu, menjamo i svoje zdravlje i okolinu.

Uticaj stresa na epigenetiku

Stres je biološki odgovor organizma, način na koji organizam reaguje kada se nađe pod nekim pritiskom, odnosno novom situacijom.

Postoje tri vrste stresa:

  1. telesni stres (trauma);
  2. hemijski stres (toksini);
  3. emocionalni stres (strah, briga,  preopterećenost,  griža savesti).

Stanje pripravnosti

To je stanje u kom se sećamo prethodnog stresa i i čekamo novi.

Fokus na:

  1. telo – šta me boli?
  2. vreme – koliko će ovo da traje?
  3. okolinu – gde je bezbedno?

Zaustavlja se rast, ćelije izumiru. Ćelije postaju sebične, jača ego, čovek postaje sebičan.

,,Bori se ili beži” sistem za preživljavanje

U stanju stresa se proizvode hormoni kortizol i adrenalin. Stalno se čitaju isti delovi DNK i to postaje automatska reakcija i ne može da se obnavlja DNK – histoni jače zatežu druge delove DNK lanca i oni ne mogu biti pročitani, nastaju nove metil grupe, gde ne treba, radi zaštite celog organizma.

Uticaj ljubavi na epigenetiku

Ljubav je složena emocija koju čine radost, oduševljenje, uzbuđenje, polet, sreća, optimizam, psihička i fizička snaga i samopouzdanje. Uticaj ljubavi je sam po sebi stvaran i biohemijski merljiv.

Kada svoju pažnju usmerite na srce i aktivirate osećaj ljubavi, uvažavanja ili saosećanja, te emocije odmah prebace ritam srca u više koherentni obrazac. Povećanje koherentnosti srca aktivira kaskadu neuronskih i biohemijskih događaja koji utiču na gotovo svaki organ u telu.

Koherentnost srca

Koherentnost je usklađenost optimalnih otkucaja srca i moždanih talasa koji deluju organizovano, skladno.

Koherentnost  srca  dovodi do više inteligencije smanjenjem aktivnosti simpatičkog nervnog sistema, istovremeno povećavajući aktivnost stimulacije rasta parasimpatičkog nervnog sistema. Kao rezultat toga, smanjeni su hormoni stresa, dok se istovremeno stvara hormon protiv starenja.

Dakle, ljubav nas zaista čini zdravijima, sretnijima i produžuje naš životni vek.

Emocije su ključ

Osećaj zaljubljenosti nije samo za one koji su u odnosu s partnerom, već se može podstaći kroz    meditaciju, molitvu ili neke druge metode koje deluju na otvaranje srčane čakre. Tada se osećamo      ispunjeno i zadovoljno.

Nasuprot tome, u stanju potiskivanja svojih osećaja dolazi do blokade energije u raznim delovima tela, što vremenom prerasta u bolest. Kod rešavanja problema ljudi se fokusiraju na same simptome, ali to uglavnom ne može doneti rešenje problema i ozdravljenje.

Osećaji praznine i nevoljenosti kod mnogih nastaju već u detinjstvu, ako rastu u porodici lišenoj ljubavi. Kasnije, u životu su uglavnom u potrazi za partnerima od kojih zahtevaju da zadovolje njihovu glad za ljubavlju. Takvim ponašanjem iscrpljuju energiju svojih partnera i dovode do frustracije u odnosima.

Šta je rešenje?

Svoje živote moramo vratiti u svoje ruke ponovnim ispisivanjem naših percepcija, kako bismo mogli stvoriti to snažno stanje ljubavi u umu. Potrebno je preuzimanje novih uverenja o osnaživanju i ljubavi u ćelijsku memoriju, tako da naše ćelije mogu imati nove lepe pesme koje se mogu igrati s tekstovima koji potvrđuju našu ljubav.

Partnerski odnosi

Partnerski odnos je odnos dvoje koji se seksualno privlače, osnovan zarad zajedničkog života, uživanja, napredovanja, produžetka vrste.

To je komunikacija dvoje ljudi koji se međusobno čuju i razumeju, uvažavaju i dopunjuju, a ne pretpostavljaju, podrazumevaju i nameću, a posebno ne da se međusobno nadmeću.

Ljudi se razlikuju, pa se i svako od partnera može razlikovati u sledećim aspektima:

  1. fizičkom (seksualnom) – zdrav život, tv i lenčarenje;
  2. mentalnom – zajednička realnost, interesovanja;
  3. emocionalnom (otvorenost, zrelost, ranjivost);
  4. duhovnom.

Uticaj naših predaka

Dokazano je da se epigenetske promene prenose najdalje 4 generacije i da slabe, tako da nema potrebe da se bavimo nekim dalekim precima, već je najbitnje da vidimo kakav su to odnos prema odnosu i u odnosu imale naša majka, baka, eventualno prabaka.

Bilo je puno siromaštva i puno se radilo, a malo obraćalo pažnje na romantiku, osećanja, ljubav, seks…a žene su uglavnom bile u potčinjenom položaju.

Partnerski odnosi nekada

Ispričaću vam jednu priču. Iz nje ćemo moći da izvučemo puno zaključaka o epigenetici. Priča je o partnerskim odnosima, posmatrana kroz tri generacije. Videćete koliku ulogu igraju spoljašnji faktori na izgradnju naše epigenetike i, samim tim, na našu stvarnost koju živimo.

Upozorenje – priča je malo drugačija, nespecifična za ono vreme kada je žena imala potčinjenu ulogu. Kada je morala da sedi kod kuće, bude domaćica, čuva decu, dočekuje muža s toplim obrokom i sređenom kućom, da ćuti i trpi ako je varana, vređana ili zapostavljana i da ima odnose samo kada ih muškarac inicira (što od sramote, što od nemoći), a od muškarca se očekivalo da bude glava kuće I obezbeđuje kompletnu egzistenciju, da ume da popravlja sve po kući, iako mu možda to ne ide dobro, ili mu je previše stresno, ili…

Moja baka je imala neke prosce, pa je izabrala mog dedu za muža, međutim, njen stariji brat nije bio te sreće. On je imao ugovoreni brak. Čula sam priče da se na dan svog venčanja popeo na drvo i nije hteo da siđe. Jedva su ga skinuli…i oženili. A onda je trebalo da ima prvu bračnu noć sa svojom nevestom… Koliko li se ona uzbuđeno, voljeno, željeno, ispunjeno osećala sa takvim partnerom?! A i ko ju je pitao? A i sve da je neko i pitao, šta je mogla da preduzme? Razvod je bio sramota, neodobren i veoma redak, a život u partnerskom odnosu nemoćan, ali izgleda podnošljiv, pomirenje sa svojom sudbinom… iako posledice osećamo i mi danas.

A baba… Eh, ona je sebi birala muža, naizgled sjajnog. Lepog, obrazovanog, iz dobre i bogate porodice, jedinac / naslednik… A kako je prošla? Ako zanemarimo činjenicu da je, kao najstarija sestra od petoro dece, često i njima igrala ulogu majke, imala je svoje troje dece, bila domaćica, inicirala selidbu sa Kosova u Beograd, gradila kuću u Beogradu sa troje dece dok je deda ostao da radi i zarađuje u Prištini. Kada su se konačno svi skućili u Beogradu, ona je završavala školu dok je dojila najmlađu ćerku, kasnije išla na posao, i dalje bila komplet domaćica, glava kuće, sve je morala ona, morala je sama, jer ako ne uradi ona, onda to ni ne bude odrađeno, sa čestim izletima da pomaže i braći i sestrama kada bi njima u životu nešto zaškripalo. Veeeliki je to teret bio na leđima jedne ženice od 160 cm i 60 kg. Ja zaista ne znam da li se ona ičemu radovala, da li je plakala ili uvek samo, kao i vojnik i zapovednik u jednom, sve obavljala i držala pod kontrolom.

Deda je bio jedinac, razmažen… Išao je na posao i na kartanje sa drugarima, a od domaćinskih poslova je uglavnom čitao novine, čak je retko i pomagao u kući, oko dece nikad, ali je bio uvek nasmejan i prijatan. Bio je on muško, ali nikad muškarčina, muž, otac, domaćin. Pritom , ne znam da li je potrebno spomenuti da su nju doživljavali kao dosadnu, nametljivu, zvocavu ženturaču, koja se retko smeje i šali, stalno žuri i naređuje – a jadan, dobri deda, ništa se ne pita i svaka mu čast kako je trpi takvu…

Slično je prošla i moja mama, a ako ćete mi verovati, i moj muž je postao isti takav, a ja takva, iako nismo bili kada smo se upoznali. Ja sam uvek bila sličnija tati po karakteru i žalila ga što mu mama zvoca i ne da mu da se odmori posle posla, a sada izgovaram identične rečenice koje je ona izgovarala u takvim situacijama.

A šta sam ja radila..?

Ja sam ušla u vezu s ljubavlju, ali i očekivanjima. Mnogo me je bolelo kada on nije ispunio moja očekivanja i počela sam da ga kažnjavam. Ali to nisu bila samo moja očekivanja, to su bila očekivanja moje babe od njenog sjajnog izbora za muža, očekivanja moje mame od mog tate, ali i njihove frustracije. Tako da je mog muža dočekao bar tri puta jači paket zlostavljanja za njegove slabosti. On zapravo nije imao nikakve šanse da ne preuzme inferiornu ulogu, klima glavom, radi kako mu je naređeno, sve dok se i njegove rezerve zaljubljenosti i strpljenja nisu istrošile, pa je revolt krenuo napolje, a odnos da ide dođavola…

Da li je to slučajnost? Da li je epigenetika odradila svoje? Na osnovu istraživanja, došla sam do zaključka da su se transgeneracijski, energetskim putem, prenosila uverenja koja su kasnije iskustveno oblikovala naš epigenetski zapis.

Nije slučajno da je mama živela u istoj kući sa tatinim roditeljima, a moj muž i ja sa mojom mamom i da nema veće sličnosti odnos mojih roditelja sa odnosom njenih roditelja, nego baš tatinim, u čijem su polju konstantno boravili. Dakle, uverenja i modeli preuzeti iz istorijskog nivoa, plus naš sopstveni, jedinstveni karakter, daju ponavljanje istorije u modelu partnerskog odnosa. Okruženje u kojem boravmo oblikuje naš epigenom i našu ekspresiju u realnosti. Ono što posmatramo, to preslikavamo u svoj život.

Partnerski odnosi danas

Danas je situacija mnogo opuštenija. Zapad i Amerika diktiraju, nude, ali i nameću slobodu ponašanja, izbora. Kasnije se stupa u brak, a do braka se promeni mnogo partnera. Eksperimentiše se u ljubavi i odnosima na raznorazne načine. Propagira se jednakost muškarca i žene u odnosu. Razvodi su česti i normalni.

Sukob prošlosti i sadašnjosti

Ali šta kada se današnje normalno kosi sa onim što se nama kao normalno upisalo u epigenetskom  zapisu pod uticajem podsvesnih uverenja iz kolektivne svesti naših predaka?!

Radimo nešto, a zbog toga se ne osećamo dobro, ispunjeno, zabavljeno, a ne znamo u čemu je problem. Kada nas neko pita koliko smo partnera imali, osetimo nelagodu pri odgovoru ili čak smanjimo broj da nas ne bi osuđivali, i prvenstveno da ne bismo sami sebe osuđivali, kao da osećamo grižu savesti ukoliko je taj broj veći… a društvo nekad nameće da je poželjno da bude što veći… i onda dolazi do onog da nismo dovoljno dobre ni drugima ni sebi.

Primer tog sukoba bi bio najbolje opisan u poslednje dve generacije. Moja tetka, starija sestra mog tate, imala je momka. Kada je moja baba to saznala, otišla je kod njegovih roditelja i ugovorila im svadbu. To ispade kao neki miks onoga što je babi bilo poznato i normalno. Tetka je sama birala, ali joj je na kraju i ugovoreno, a baba je opet rešila tuđ problem. Međutim, tetka je silno mrzela što je bila u tom braku, imala je pobačaj i razvela se. Posle se još nekoliko puta udavala i razvodila, a nikada nije više mogla da ima dece. Nikada nije bila srećna i svoja i stalno je živela u ubeđenju da nije dovoljno dobra, da je razočarala majku, da ne zaslužuje da bude srećna. Njeno traumatično iskustvo joj je nanelo takav emocionalni ožiljak, koji je izmeno njen epigenetski zapis, a sve pod uticajima okruženja, mame, maminih uverenja, njenih uverenja, i onda zapravo nijedan partner nije imao šanse da sa njom izgradi neki dobar partnerski odnos, jer je ona sama bila ,,oštećena roba” (njen epigenetski zapis je bio previše patogeno modifikovan).

Znate li gde je ona danas?!

Njeno neprihvatanje sebe, griža savesti, samodestrukcija i samokažnjavanje su doveli do toga da je našla partnera koji je hendikepiran u tom pogledu, ne može imati seksualne odnose. Živi sa njim već preko 10 godina, a da nisu nikad imali odnose, a ni bliskost neke druge emotivne vrste… Nadula se kao balon i šeta od psihijatra do ginekologa i enterologa u potrazi za dijagnozom, a kod nje je sve u redu.

Naravno, do toga ne smemo dopustiti da dođemo, i to je moguće promeniti. Sada kada imamo svest o tome, znamo da je moguće zamoliti Boga da nam reprogramira epigenetski kod i ukloni metil grupe koje su uspavale naše gene i time nam otkloni posledice doživljenih šokova i trauma, ostavljajući nas slobodne.

Takođe, promena okruženja u bezuslovnu ljubav, prihvatanje i nežnost ne bi škodila, ali je to previše zahtevno očekivati od drugog da nam pruži pre nego što to pružimo sami sebi, i osetimo ljubav božiju. Za to je, naravno, preduslov promena percepcije, spoznaja da takva ljubav postoji i davanje sebi dozvole da je primimo.

Da sumiram – mnogo posla za jedinku i okruženje, a jednostavno uz molitvu.

Uticaj iskustva na epigenetiku u partnerskom odnosu

Prva ljubav

Da li se sećate svoje prve ljubavi?

Sve mi, koje nismo imale sreće da se udamo i život provodimo sa svojom prvom ljubavi, sve na     epigenetskom nivou vučemo neke posledice od nje.

U prvoj vezi, prvoj ljubavi, prvom razmenjivanju dodira, nežnosti, planova za budućnost, prve izgovorene reči volim te, tvoja sam, voleću te zauvek… Onda obično prve svađe, mirenja, suze, beznađa, ljubomore, prevare, rastanci, patnje… boli, preboljevanja, prvi susreti nakon rastanka, prva saznanja da imaju drugu devojku, da su se oženili, dobili dete…

Sve to je šok i trauma za nas, i kao emocionalni ožiljak i epigenetski zapis ostaje u nama i determiniše našu realnost, naše buduće percepcije i doživljaje, kao i partnere i situacije koje cemo privlačiti u naš život kao odraz i materijalizaciju tih zapisa.

Brak

Kroz život nalazimo nove ljubavi, kvalitetnije osobe, odnose, partnere, ali nakon perioda prve zaljubljenosti, sa prvom svađom ili sumnjom, nesuglasicom, kod nas se aktivira žal za idealizovanom prvom ljubavi. Ne uspevamo da ostvarimo pun potencijal u novim vezama jer smo već nekom ,,obećani”,  a sada  se obećavamo nekom drugom, a prenesena uverenja su da moraš biti dobar, pošten, reći istinu, ispuniti obećanje…pa koga sad mi tu lažemo?!

Brak treba da je svetinja, a naša duša potajno, makar i u snovima, pripada nekoj bivšoj ljubavi.

Takođe, dolazi do griže savesti zbog izbora partnera, gde se često budi onaj osećaj osuđenosti i nemoći. Sama si birala, osuđena na svoj izbor, sad ćuti I trpi… A očaj unutar nas samo raste, izazivajući stres koji razara naš DNK.

Takođe, uvreženo je uverenje da odrasli i zreli ljudi treba da budu ozbiljni i da se ne zabavljaju jer, ako se zabavljaju, onda nisu dovoljno ozbiljni i odgovorni. Pa tako, kad uđemo u brak i postanemo roditelji, onda od veselih devojaka postanemo namrgođene žene, koje više ne zanima seks i smeh, a sve s početnom dobrom namerom – da budemo dobre supruge i majke, dok nam se epigenetika ne izmeni i onda onaj veseli deo nas skroz nestane i postanemo neprijatne i sebi i drugima.

Strah od emocionalnog bola (da ćemo biti prevarene, da nismo dovoljno dobre supruge) izaziva preventivno povlačenje, učauravanje. Šok i trauma (emocionalni ožiljak t.j. novi epigenetski zapis) usled nekog događaja: flerta, preljube, izdaje – slagao vas je, prokockao pare…

Nepripadnost, griža savesti u oba smera

Razvija se griža savesti prema prvoj ljubavi kojoj smo se mladi i nevini obećali, a pogotovo prema sadašnjem partneru, prema kome ne osećamo dovoljno bliskosti, pripadnosti, jer mi već ,,pripadamo” nekom drugom – to je energetski zapis u našem polju, kao i epigenetski zapis u našem DNK. A griža savesti je razarajuć osećaj koji konstatntno troši našu energiju, sputava nas da se prepustimo i uživamo u trenutku, sa osobom sa kojom smo u tom trenutku. Izaziva stres, koji izaziva pravljenje metil grupa u našem organizmu, zatezanje histona i samim tim uspavljivanje gena, odnosno blokiranje nekih naših sposobnosti i ostvarivanja našeg punog potencijala.

Uticaj samodestrukcije na epigenetiku

Griža savesti

Griža savesti uvek se svodi na osećaj učinio sam to a nije trebalo ili propustio sam to da učinim, a trebalo je. Kada se ovo desi, osoba obično zaključuje: ,,Jedino rešenje je da se povučem, da ništa ne činim. Da jednostavno prepustim drugima da odlučuju, da ne bih opet napravio neku štetu.” Ljudi to čine zato što im je stalo do drugih. Oni vode računa da li će njihovi postupci nekoga povrediti ili ne.

Ljudi su suštinski dobri. I zato što su dobri, kada otkriju da njihovo ponašanje povređuje druge, namerno ili nenamerno, oni će na neki način ugroziti sebe. Ućutaće, postaće manji od makovog zrna, radiće na svoju štetu, odricaće se zadovoljstava, prava da odlučuju – drugim rečima, svesno ili nesvesno, sprovodiće odmazdu nad samim sobom.

  • Oduzimanje sopstvenih moći
  • Zapostavljanje karijernih ambicija
  • Loše zdravlje
  • Zapuštanje fizičkog izgleda
  • Zapostavljanje odnosa sa svojim telom
  • Neuživanje u seksu
  • Finansijski problemi

Sabotaža odnosa

  1. povlačenje, distanca, učauravanje, dizanje zidova, osećaj usamljenosti, napuštenosti, nevidljivosti, uskraćenosti, potčinjenosti, nepoverenja, nevoljenosti, isključenosti
  2. postaješ loš i provociraš partnera dok ne pukne i uradi ti nešto loše, da imaš za šta da ga kriviš

Uticaj molitve na epigenetiku

Kvantna fizika je dokazala da je sve energija, da vreme i mesto ne postoje, da je sve Sada, kao i da realnost zavisi od oka (percepcije) posmatrača. Ako se isceli percepija posmatrača, isceli se i epigenetika i realnost kojoj svedoči.

Molitvom mi ulazimo u to Sada i tražimo od Boga da izvrši isceljenje naše epigenetike . Tada se pokreće kvantni talas prenosa informacije i Božanska sila se spušta na nas, menjajući nas na svim nivoima.

Menja: čisti i optimalizuje naše fizičko telo, energetsko, mentalno, emocionalno, duhovno, eterično, astralno i suptilno telo.

Menja: čisti i optimalizuje našu kompletnu neuronsku mrežu (receptore, neurone, transmitere, hormone), našu percepciju i svest.

Čisti sve doživljene šokove i traume, briše sve emocionalne ožiljke.

Briše sve karmičke dugove i transgeneracijski preuzete šeme, obrasce ili uverenja koja nam ne služe.

Daje nam smiraj, blagoslov oprosta (sebi i drugima) i obilja na svim nivoima. Otklanja sve što se nalazi u našem polju i našem epigenetskom kodu a da nije po Božijoj volji, i nas ostavlja čiste i slobodne da živimo u miru, radosti i blagostanju, bez obzira na okolnosti.

Naravno, kada se pokrene proces čišćenja, sve što nas je oštetilo mora izaći na površinu da ga do kraja osetimo, doživimo, obradimo i onda konačno ostavimo iza sebe.

Zaključak

Epigenetika je reverzibilna.

Nismo osuđeni svojim genima, već promenom okruženja, percepcije i ponašanja možemo uticati na ekspresiju naših gena, ali mi i brže i lakše od toga, molitvom, možemo promeniti svoj epigenetski zapis. Dalje, za sve što ste radili a niste znali – niste odgovorni. Ja sam jela sendviče u trudnoći. Sad se trudim da oboje jedemo zdravo i molim Boga da anulira posledice nastale tada (jer sam sad uvidela i osvestila da je to loše).

Volite!

Volite prvo sebe!

Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog! Ne više, ne manje…prava mera je baš kao sebe samog!

Budite ljubav, širite ljubav, ljubav će sve transformisati.

Takođe, sve ovo važi u oba smera. Kako za nas, tako i za partnere. Tako da, skinimo im se malo s grbače, ko zna šta je sve upisano u njihov epigenom, nad čim oni još ne znaju da imaju kontrolu. Nemojte se odricati drugih zbog njihovih slabosti. Nečiji karakter ne čini celu osobu. Mrzite greh, nemojte grešnika. Molite se za njih. Ne pokušavajte da ih osvestite, nego se molite da im Bog sazri svest, da im ojača karakter, da im resetuje epigenetiku, izbriše emocionalne ožiljke, da im osvesti ko su oni zaista.

Kakav su utisak na vas ostavila ova saznanja? Jeste li ranije znali za epigenetiku i njenu važnost? Podelite sa mnom u komentaru ispod.

5 9 glasovi
Oceni sadržaj
Aleksandra Mirić

Aleksandra Mirić

Edukator i terapeut

Svima koji su praktikovali bilo koju vrstu rada na sebi, a nisu zadovoljni rezultatima, ja nudim konačno i trajno rešenje za kojim tragaju, podsećajući na Boga i molitvu. Bog je sveprisutan i stoji nam na raspolaganju svojom silom uvek, ali često, u lažnom osećaju samodovoljnosti, to zaboravljamo.

Korišćenjem principa kvantne fizike u molitvi dolazi do trajne transformacije nukleusa našeg postojanja na suptilnom nivou, reprogramiranja naše percepcije, otklanjanja uticaja kolektivne svesti, sazrevanja i individualizacije svesti, a samim tim i resetovanja naše energetike, epigenetike i realnosti kojoj svedočimo. Tu sam da svedočim rezultate, da vas vodim kroz proces i naučim kako da kroz kvantnu molitvu sve svoje što želite da promenite pošaljete Tvorcu na preobražaj, bez straha od ,,kako zračiš, tako privlačiš", jer Bog nije Univerzum. Ključ transformacije je u izgradnji ličnog odnosa s Bogom (bez obzira na veroispovest), kao put ka spokoju, blagostanju, obilju, miru, bez obzira na okolnosti.

Prijavite se
Obavestite me o
guest
2 Komentar/a
najstariji
najnoviji sa najviše glasova
Inline Feedbacks
Pogledaj sve komentare
Dijana Krivokapić
Dijana Krivokapić
3 meseci od komentara

Dugo sam istraživala metafiziku naše stvarnosti. Pročitala sam mnogo metafizičkih, duhovnih, fizičkih, kvantnih naučnih objašnjenja realnosti u kojoj živimo. Aleksandra Mirić @udahni_slobodu, aneksandramiric.rs je ovim člankom na jednom mjestu dala odgovore na pitanja na koja odgovore godinama nisam mogla naći. Hvala što svojim radom pomažeš ljudima da uspostave vezu sa Božanskim u sebi 💙💙💙💜💜💜💙💙💙

Aleksandra Miric
Aleksandra Miric
3 meseci od komentara

Pozdrav!
Ukoliko je neko zainteresovan za konkretnu molitvu u kojoj se pokrecu procesi resetovanja svoje energetike i otklanjanje prepreka za idealne partnerske odnose, može da me kontaktira na društvenim mrežama.
Budite mi blagosloveni.

2
0
Ostavite komentar ispod i učestvujte u diskusiji.x
()
x