Pretpostavljamo da ste već pročitali Susret sa sopstvenom senkom (I deo)

Ukoliko ipak niste, toplo vam preporučujemo da to ipak uradite, a zatim se vratite na ovaj drugu deo koji će vam, sigurni smo, dati odgovore za kojima ste možda dugo tragali.

Čitanje mape senki

Mapu senke smo već napravili definišući njene granice sa simptomima senke – ali karta je korisna samo ako nas negde u stvari odvodi. Ako ćemo raditi sa našim senkama, moramo ih razumeti, pa ćemo zbog toga ponovo pregledati simptome posmatrajući njihove izvore u psihi.

Iracionalni bes ili brz temperament (eksplozivnost). Senka sadrži instinkte za preživljavanje – instinkte koji su milenijumima snažno upisivani u naš DNK. Iracionalni bes i eksplozivnost znače da je mozak prešao u bori se ili beži mod i da smo u ovom slučaju (očigledno) odlučili da se borimo. Iz bilo kog razloga, nešto povodom situacije u kojoj smo se našli učinilo je da se na neki način osećamo ugroženo.

“Promena karaktera izazvana naletom kolektivnih snaga je neverovatna. Nežno i razumno biće može se transformisati u manijaka ili divlje biće. Čovek je uvek sklon da okrivi spoljašnje okolnosti, ipak ništa ne bi moglo eksplodirati unutar nas ako ga već nije bilo u nama. U stvari, mi stalno živimo na ivici vulkana i, koliko znamo, ne postoji način da se zaštitimo od moguće eksplozije koja će uništiti sve u blizini. Svakako je dobra stvar propovedati racionalnost i zdrav razum, ali šta ako imate ludački azil za publiku ili gomilu u kolektivnom besu? Između njih nema velike razlike, jer i ludaka i masu pokreću bezlične, preovladavajuće sile.” – Karl Jung, Psihologija i religija

Krivica. Krivica se može manifestovati na dva načina. Ili smo krivi, jer kršimo prihvaćene društvene norme (tj. volimo / želimo / mislimo / osećamo nešto što je društvo ocenilo neprihvatljivim) ili smo krivi, jer znamo da grešimo / neopravdano / nanosimo bol drugoj osobi .

Strah ili anksioznost. Ponovo, ovo se svodi na instinkte za preživljavanje. Suočeni sa bori se ili beži modom ponašanja, u slučaju straha i uznemirenosti odlučili smo se za beg. Cilj mozga je da nas sačuva, da nas održi na životu – i ne možemo uvek da prestanemo sa razmišljanjem: „Hej, soba puna stranaca neće me ubiti. Društveni nemiri neće me ubiti. Hvala na upozorenju, mozgu, ali ja odavde preuzimam. ” Kada senka kontroliše, ona uviđa pretnju i čini sve što je potrebno da nas zaštiti od te pretpostavljene pretnje.

Mračne misli. Zapadnjaci žive u zaštićenom svetu. U svakodnevnom životu ne susrećemo se sa smrću i nasiljem i razaranjem, ali znamo da sve te stvari postoje. Mediji i zabava prezasićeni su tim delom stvarnosti, ipak koliko često se u vlastitom životu suočavamo sa smrću? Koliko se često suočavamo sa nasiljem usađenim u ljudsku prirodu ili u nas same? Nedovoljno često. Dakle, senka nas podseća na te stvari kada može, a to je obično kada odbacimo budnost i utonemo u snove ili budne maštarije. A ovo je suštinska poruka senke i nesvesnog uma: ništa što je zakopano ne ostaje zauvek zakopano.

Impulsivna ponašanja. Kao što senka pomaže da obradimo stvari sa kojima se ne srećemo često u svesnom životu, tako pomaže i da zadovoljimo potrebe za koje ne znamo na svesnom nivou da zadovoljimo. Ako nešto impulsivno izbacimo, to znači da smo to zaista trebali izgovoriti, ali nismo znali kako (iako bi izdvojeno vreme za shvatanje toga, moglo i nas i druge spasiti puno problema). Ako nešto učinimo impulsivno, to pokazuje da imamo nezadovoljenu potrebu ili želju da radimo na pronalaženju načina za ispunjenje sebe na zdravije i / ili više svesne / namerne načine. Ne kažem da je svako impulsivno ponašanje loše – može biti uzbudljivo, može doneti raznolikost i novine. To je jednostavno znak da treba da analiziramo, kako bismo bolje razumeli sopstvene potrebe i sebe.

Neopravdana mržnja. Još jednom vratićemo se nagonu za opstankom. Kada mrzimo nekoga ili nešto, to je zbog toga što se osećamo ugroženo. Možda mrzimo nekoga ko je “savršen”, pa se zbog njihove savršenosti neadekvatno osećamo, zbog čega se osećamo nesigurno, što predstavlja pretnju. Možda nekoga mrzimo, jer nas podseća na sve ono što ne želimo da budemo – sve ono čega se bojimo da bismo mogli biti. A tu je i još jedna sjajna lekcija o senci: svako koga sretnemo je ogledalo, koje predstavlja naš odraz.

Izbegavanje. Izbegavanje je mehanizam preživljavanja. Izbegavamo ljude, mesta i stvari koje stvaraju bolna sećanja, jer se štitimo od bola. Izbegavamo ljude i situacije koje nas izazivaju, jer ne volimo da se osećamo nesigurno. Sve što izbegavamo ima svoje korene negde u psihi – traume koje smo iskusili dok smo bili mladi, tegobe koje smo trpeli kako smo postajali stariji, gubici i neuspesi i poniženja u svim fazama života. Problem leži u tome što, kada stvari izbegavamo, možda izbegavamo bol koju kratkoročno donose, ali to radimo na štetu učenja iz svojih iskustava, isceljenja rana i rasta kao pojedinaca.

Stalna negativnost. Iako se može činiti kontraintuitivno, večna negativnost je takođe mehanizam instinkta za opstanak. Negativnost, depresija, rezervisanost i cinizam mogu postati zona komfora. Kada smo u tim stanjima, zaista patimo – ali čineći to pokušavamo da se zaštitimo od „većih“ patnji: Neuspeh. Razočarenje. Odbacivanje. Povređenosti kada smo ranjivi.

Kretanje i upravljanje vodama života je iscrpljujuće, ali uspon i pad emocija zaista čini ljudsko iskustvo tako duboko lepim. Mnogi od nas žive sivi život,  jer se plašimo da nas zaslepi boja. Ali ako je cena uzvišenog zanosa da podnese trenutke velike patnje, čovek se mora zapitati, da li to vredi? Nećete znati dok ne pokušate.

Opsesivno ponašanje. Već smo identifikovali da opsesivno ponašanje proističe iz potrebe za kontrolom u životu. A to seže do – pretpostavljate – naših instinkata za preživljavanje. Drevni mozak ne voli neizvesnost. Ne volimo haos i ne volimo nepoznato. Podsećaju nas na duge, tamne zime u kojima nismo bili sigurni da li će nam izvori hrane trajati, i noći u kojima nismo bili sigurni da li grabljivci ili rivalska plemena vrebaju, čekaju svoju priliku da iskoče.

Opsesija je način razmišljanja o situaciji, traženja obrazaca, traženja načina da stavimo osobu ili situaciju pod kontrolu. Ovde je problem dvostruk. Prvo, kada pokušavamo da kontrolišemo ljude, otuđujemo ih, oslobađamo ih moći – povređujemo ih. I drugo, kontrola je samo iluzija. A iluzije ne odgovaraju maču istine.

Samodestruktivno ponašanje. Sa jedne strane prepuštamo se samodestruktivnom ponašanju, poput zavisnosti i nesmotrenih, ugrožavajućih radnji, da prikrijemo životnu bol. Možemo se odvratiti od patnje ili iskusiti nalet adrenalina uz novine i opasnosti. Pa ipak, sa druge strane, samodestruktivna ponašanja mogu poslužiti dubljoj svrsi.

U bilo kojem trenutku nesvesni um šapuće o našim dubljim potrebama. Senka želi da bude priznata, tako da će ona uništiti barijere koje stoje između svesnih umova i istinske samospoznaje. Efekat samodestruktivnog ponašanja na naše živote je da se stvari raspadaju. Nešto ne funkcioniše, tako da nesvesno uništavamo sve kako bismo stvorili priliku da sve iznova izgradimo. Ovaj paradoks psihe nije najzdraviji način da se podstaknu promene, ali može biti delotvoran ako se probudimo za najdublje istine o sebi.

Jake i neželjene reakcije na kritiku. Iako nam laži mogu naštetiti, istina još više boli. Ako naiđete da snažno reagujete na kritiku, to je znak da je vreme da zastanete i postavite sebi nekoliko teških pitanja. Da li je moguće da vi snažno reagujete, jer postoji malo istine u povratnim informacijama koje ste čuli? Da li se trebate suočiti sa nekim slabostima unutar sebe i izvršiti neke promene? Šta je okidač i zašto se to dešava?

“Nažalost, ne može biti sumnje da je čovek u celini manje dobar nego što on to zamišlja ili želi. Svako nosi senku, a što je manje otelotvorena u svesnom životu pojedinca, ona je crna i gušća. Ako je inferiornost svesna, čovek uvek ima šansu da je ispravi. Dalje, stalno je u kontaktu sa drugim interesima, tako da se neprestano podvrgava modifikacijama. Ali ako je potisnuta i izolovana od svesti, ona se nikada neće ispraviti.” – Karl Jung, Psihologija i religija

Svakog trenutka našeg života senka uvek vreba upravo ispod površine svesti, spremna da pruži znakove i tragove koji ukazuju na istinsku samospoznaju i šansu da se zalečimo i rastemo kao pojedinci. Jednostavno se moramo uključiti u posao da dešifrujemo kako se senka manifestuje u životu i koje poruke nosi za nas.

Što više shvatate kako vaš um funkcioniše, to ćete više videti te iste principe na delu kod ljudi u okruženju. Empatija i opraštanje lakše dolaze kada vidite da drugi jednostavno delaju po istim nesvesnim šablonima kao i vi. Svi samo pokušavaju da se probiju na najbolji način kako znaju – a ipak, naši prekomerno aktivni odgovori preživljavanja spajaju se u društvu izgrađenom na nadmetanju, što nas ostavlja da se saplićemo jedni o druge na svakom koraku.

“Znamo da se najluđe i najdirljive drame igraju ne u pozorištu, već u srcima običnih muškaraca i žena koji prolaze mimo uzbudljive pažnje i koji ne izdaju svetu ništa od sukoba koji besne unutar njih, osim eventualnog nervnog sloma. Ono što je laiku tako teško shvatljivo je činjenica da u većini slučajeva sami pacijenti ne sumnjaju u bilo kakav samodestruktivni rat koji besni u njihovom nesvesnom. Ako se setimo da ima puno ljudi koji uopšte ništa ne shvataju o sebi, bićemo manje iznenađeni spoznajom da ima i ljudi koji krajnje nisu svesni svojih stvarnih sukoba.” – Karl Jung, Novi putevi u psihologiji

Ljudi uglavnom nemaju nameru da vas povrede- samo se upuštaju u bilo koji tok akcije koji smatraju neophodnim da ispune svoje egoične i telesne potrebe. A ako budete povređeni na tom putu, to je jednostavno sporedna pojava njihovih postupaka – a ne krajnji cilj.

Ako posmatrate sebe, takođe ćete shvatiti da je to istina i za vas. Ne, niste savršeni. Da, povređujete ljude ponekad. Ali da li to zaista želite? Puno puta odgovor je ne.

Ali, povremeno … namerno povređujemo ljude.

Ne ulazimo u prodavnicu misleći: „Oh, ja sam u tako groznom raspoloženju. Mislim da ću danas upropastiti nečiji dan.” Ipak često se šetamo sa tanko uvezanim senkama, dozvoljavajući spoljašnim okidačima da nas nateraju da psujemo druge vozače kada nas iseku u saobraćaju ili se zagledamo u ljude u prodavnici koji puštaju svoju decu da od voća prave džumbus ili se brecamo na šalterske radnike na blagajnama zbog predugog razgovora sa osobom koja je ispred nas, ili upečatljivo imitiramo kolegu koji je smešan, ali koji stvarno znači…
Aha. Pa da, u svakom slučaju. Ne možemo promeniti takva ponašanja dok ih ne postanemo svesni. A jedini način da negujemo svesnost o ponašanju senke je da budemo iskreni prema svojim namerama, što znači da moramo biti veoma hrabri u suočavanju sa istinom koju nalazimo u sopstvenim srcima i umovima.

Društvena senka je naša Senka

Želim da se osvrnem na simptom senke –  krivicu, jer dok negujete svest o sopstvenoj senci i uzimate unutrašnji inventar sopstvenih misli i postupaka, taj će se osećaj puno pojavljivati. Pokušajte da ne preterujete u internalizaciji nepotrebne krivice kada se krećete kroz svoje psihološke sadržaje.

Zapamtite da je veći deo senke kulminacija generacija uslovljavanja. Delimo kolektivnu senku unutar predaka, a još veću unutar društava. Mnoge originalne rane potiču od naših roditelja, a koje su njihovi roditelji povređivali, i tako dalje. I povređuju nas ljudi sa kojima odrastamo, vršnjaci u školi, sestre i rođaci, prijatelji i, na kraju, kolege i saradnici. I svi oni povređivani su od strane drugih ljudi, takođe.

Kada sam bila mala devojčica, moji roditelji i baka i deka pozvali bi se na katolicizam da mi prigovaraju kada se loše ponašam. „Majka Marija te posmatra“, rekli bi, upirući prstom na sliku Device Marije. Mislim da su držali posebno tužne prikaze Marije i Isusa kako bi produbljivali osećaje u smislu razočarenja, stida i krivice kada bi me uhvatili da radim nešto loše.

I držala sam te osećaje u sebi tako čvrsto da su postali deo mog identiteta. “Ja sam loša devojka. Ja sam prljava. Ja sam nedostojna. ” Nisam bila loša samo u očima svoje porodice – bila sam sramota čak i u očima Božanskog. Sama Stvoriteljeva sila me je posmatrala, gledala i sudila u svoj mojoj nesavršenosti, tako da sam duboko u mom biću sebe smatrala lošom. To je bila oznaka, etiketa, pečat moje duše koja me je uslovljavala da shvatim sebe kao vozilo zla i nečistoće.

Svi to shvatamo na nekom nivou, nezavisno od kulturološkog konteksta u kojem smo oblikovani. Isus te posmatra. Bog te posmatra. Alah te posmatra. Preci te gledaju. Proklete komšije te gledaju, pobogu.

Naročito ovo važi za zapanjačko društvo gde smo vaspitani da se stalno pitamo da li smo loši ljudi – ali sa urođenom pretpostavkom da jesmo. Kao da smo, samo što smo ljudi, na neki način nečisti, zli, loši. Povećavamo kolektivnu senku, ljudsku prirodu nazivamo lošom, a zatim činimo sve što je u našoj moći da se distanciramo od sopstvenog čovečanstva.

“Ispunjavanje svesnog uma idealnim koncepcijama karakteristično je za zapadnjačku teozofiju, ali ne i za sukob sa senkom i svetom tame.” – Karl Jung, Filozofsko drvo

Možda je nejveći uticaj na zapadnjački um imalo hrišćanstvo. Bez obzira da li smo mi sekularnog uma ili smo odlučili da praktikujemo religiju, kolektivna krivica i samoživost prevazišli su svoje religiozno poreklo i prodiru u kulturni um stotinama generacija – sve više i više.  Ne želimo da budemo ljudi, zar ne? Jer je čovek = loše. Dakle, trudimo se da budemo poput „Boga“.

I kako, tačno, to radimo?

Po svojoj prirodi, senka se prvo internalizuje, a zatim projektuje. Ono što vidimo u nama, vidimo i u drugima, i obrnuto. Opažamo da nas neprestano posmatraju i sude, pa zato neprestano gledamo i osuđujemo druge. Samoinicijativno pronalazimo nedostatke, ističemo ih i brišemo mnogo prašine da bismo sve odvratili od činjenice da te greške koje tako glasno kritikujemo ne borave u nama.

I moramo se suočiti sa činjenicom da je naša kultura izgrađena u određenoj meri na zlobnosti. Volimo da tračimo. Volimo da ponižavamo. Volimo da formiramo grupe i da iz njih teramo druge. Sedite u bilo koju školu ili radno okruženje i ukoliko ste gledali neku vrstu rijalitija bilo kada imaćete priliku da isti vidite uživo.

“Ovo suočavanje je prvi test hrabrosti na unutrašnjem putu, test dovoljan da uplaši većinu ljudi, jer susret sa samim sobom pripada onim neprijatnijim stvarima koje možemo izbeći tako što možemo sve što je negativno projektovati u okruženje. Ali ako smo u stanju da vidimo svoju senku i možemo da podnesemo to saznanje, mali deo problema već je rešen: barem smo podigli znanje o ličnom nesvesnom. Senka je živi deo ličnosti i zato želi da živi sa njom u nekom obliku. Ne može se tvrditi da ona ne postoji ili je racionalizovati do bezopasnosti. Ovaj je problem izuzetno težak, jer ne samo da izaziva čitavog čoveka, već ga istovremeno podseća na njegovu bespomoćnost i neefikasnost.” – Karl Jung

U društvu izgrađenom na konkurenciji, jaki pobeđuju, a slabi gube. Zbog toga provodimo jako puno vremena u radu kako bismo bili jaki – ili da bar izgledamo tako. A kako izgleda snaga? Imate broj ljudi (tj. pleme) na vašoj strani. Sakupljate resurse. Povređujete druge umesto da oni vas povrede. Biti u pravu, imati moralno visoko pozicioniranje, zahtev za legitimitet i pravo koje niko drugi nema. Te stvari povećavaju status u društvu, čineći nas popularnim, materijalno uspešnim, moralno “bogatim”, uglednim, možda čak i poznatim.

A kada steknemo sve ove stvari, možemo dalje živeti. Možemo ponovo stvarati. Naša imena će nas nadživeti. Možemo pobediti smrt.

Pa … ne baš.

Jer uvek postoji cena. I ne govorim o obračunu u religijskom smislu, već o najvažnijem obračunu od svih: onim sa kojim se suočavate sami sa sobom.

Na kraju svega, još uvek moramo da živimo – i umiremo – sa činjenicom ko smo i šta smo uradili i da li se osećamo da smo u miru sa osobom koju vidimo u ogledalu.

Dakle, dok sami sebe procenjujete, sopstvene mane, sopstvene slabosti – nemojte kompenzovati tako što ćete ubijati sebe u pojam. Pronađite ravnotežu.

“U mitovima heroj je onaj koji pobedi zmaja, a ne onaj koga zmaj proždre. A ipak se obojica moraju baviti istim zmajem. Takođe, nije heroj onaj koji se nikada nije susreo sa zmajem, ili onaj koji je, ako ga je jednom video, izjavio da nije ništa video. Shodno tome, samo onaj koji je rizikovao bitku sa zmajem osvaja blago, “blago koje je teško dostići”. Samo on ima istinsko pravo na samopouzdanje, jer se suočio sa mračnim delom sebe i samim tim je dobio sebe. Ovo iskustvo daje određenu veru i poverenje, pesnice sposobnosti Jastvu da izdrži, da je sve ono što ga je iznutra ugrožavalo, napravio sam. Stekao je pravo da veruje da će uspeti da prevaziđe sve buduće pretnje istim sredstvima. Došao je do unutrašnje sigurnosti koja ga čini sposobnim za samopouzdanje.” – Karl Jung

I što više radite na sebi – da li to uključuje čitanje časopisa, stvaranje umetnosti, rad sa terapeutom, meditaciju i vežbanje, pohađanje radionica, čitanje knjiga za samopomoć, razgovor sa pouzdanom voljenom osobom, duge šetnje i sl. – što više otkrivate to, ne samo da stičete moć da se menjate, već takođe dobijate snagu da promenite ceo svoj svet.

“Tvoja vizija postaje jasna tek kada pogledaš u sopstveno srce. Ko gleda spolja, sanjari; ko gleda iznutra, budi se.” – Karl Jung

Uzmite u obzir ovo: koliko god da je naše društvo izgrađeno na konkurenciji, isto se tako i izgrađuje na saradnji. Možemo odabrati stranu kojom ćemo dalje nastaviti.

Ako celo svoje vreme provodimo u osuđivanju i proglašavanju ljudske prirode lošom, previđamo najdublju srž onoga što znači biti čovek: da se srce svake ljudske duše uvek trudi da bude nešto više.

“Ako zamislite nekoga ko je dovoljno hrabar da povuče sve svoje projekcije, tada ćete dobiti pojedinca koji je svestan prilično guste senke. Takav čovek se oplemenio novim problemima i sukobima. On je postao ozbiljan problem za sebe, jer sada nije u stanju da kaže da oni čine ovo ili ono, da greše i protiv kojih se mora boriti … Takav čovek zna da sve što u svetu nije u redu je u njemu samom i ako samo nauči da se bavi sopstvenom senkom, učinio je nešto stvarno za svet. Uspeo je da savlada barem beskonačno mali deo gigantskog, nerešenog društvenog problema današnjice.” – Karl Jung, Psihologija i religija

Promenite svet na bolje. Volite sebe. Radite dobre stvari. Na pozitivan način dodirnite ljude oko sebe.

Oprostite sebi što ste čovek, prigrlite svoju svetlost i svoju tamu – i drugima pružite prostor da rade isto.

Provedite ceo život radeći na odgovoru na to pitanje: „Ne. Ne, nisam loša osoba. Ja sam čovek. I ja sam prelepa.”

Predajte se plimi i oseci. Poštujte svoje cikluse samodestrukcije i rekreacije. Pozdravite prilike svakog novog dana. Dajte sebi onoliko sekundanih šansi koliko vam bude potrebno.

Jedina trajna promena je pozitivna promena, jer će se ljudski duh uvek buniti protiv ugnjetavanja i patnje. Verujte da ćete vi, kao i svi drugi pronaći svoj put.

Prigrlite promenu. Budite promena. Imate više snage nego što ste to ikada mogli da znate i naslutite.

Ako vam se svideo ovaj članak, pročitajte i nastavak: Susret sa sopstvenom senkom (II deo)