EMDR - Desenzibilizacija i Reelaboracija uz pomoć pokreta očiju ili Terapija reprocesiranja je psihoterapijski metod indikovan u tretmanu emotivnih problema uzrokavanih traumatskim iskustvima kao što su ratna iskustva, prirodne nepogode, agresivni napadi, kao i uznemirujući događaji doživljeni u detinjstvu, stresogeni događaji u odraslom dobu i slično. EMDR je pokazala dobre rezultate kod anksioznosti, depresije, traume, zavisnosti, socijalnih i drugih fobija, paničnih napada, hroničnog bolnog poremećaja, anksioznosti vezane za profesionalno funkcionisanje, a koristi se i za poboljšanje profesionalne efikasnosti, kao i sportskih i umetničkih sposobnosti.

Terapeutski metod EMDR (eye movement desensitization and reprocessing) razvila je 1987. psiholog Frensin Šapiro, u nastojanju da pomogne pacijentima sa posttraumatskim poremećajem. Istraživanja pokazuju da EMDR psihoterapijski pristup omogućava lečenje psiholoških simptoma emotivnog uznemirenja kao posledice doživljenih stresogenih životnih iskustava u značajno kraćem vremenu u odnosu na konvencionalne terapijske modalitete, te i da se pozitivni rezultati terapije održavaju posle završenog tretmana.

Ciljevi EMDR terapije

Kod osobe koje jeproživela traumu ili ima druge psihološke smetnje, stanje je praćeno neprijatnim emocijama i negativnim uverenjima o sebi, koja su se ukorenila i u velikoj meri određuju njeno ponašanje. Uz pomoć EMDR tehnike, pristupa se traumatskim sećanjima koja su bila „otcepljena“ i potisnuta i ponovo se integrišu u memorijsku mrežu. Ovaj proces praćen je desenzibilizacijom – neprijatna osećanja i telesne reakcije polako slabe i nestaju. Konačni cilj je da osoba nastavi da živi bez osećanja krivice, neadekvatnosti, paralisanosti i da se negativna uverenja zamene adaptivnim uverenjima koja će biti korisna.

Kako EMDR  funkcioniše?

U terapeutskom postupku reprocesiranja – ponovnog obrađivanja sećanja na loše i tramumatične događaje, koristi se kombinacija razgovora i bilateralne stimulacije pokretima očiju. Terapija „kopira“ proces REM (rapid eye movement) faze sna u kojoj svake noći naš mozak obrađuje sećanja i koju karakterišu brzi pokreti očnih jabučica. U sklopu seanse, terapeut stimuliše pokrete očiju, što je primarni metod, ali se koristi i audio stimulacija.

Neuronauka koja stoji iza EMDR-a još uvek je u razvoju i naučnici nisu sigurni šta se tačno dešava u mozgu, ali teoretski, to funkcioniše ovako: kao i naše telo, um je dizajniran da se prirodno leči. Mehanizmi isceljenja se uglavnom javljaju dok spavamo, posebno tokom REM faze, kada se odvija emocionalna obrada i konsolidacija memorije. Ali, kada je neki događaj previše bolan, traumatičan, preplavljujući (velike traume povezane su sa katastrofama, ratovima, poplavama, saobraćajnim udesima, zemljotresom, silovanjem, a takozvane male traume sa ponavljanom traumatizacijom tokom razvoja, zlostavljanjem, zanemarivanjem, obezvređivanjem), obrada tokom spavanja nije dovoljna i sećanje ostaje neobrađeno. Takva sećanja se čuvaju u delu emocionalne memorije mozga, u limbičkom sistemu, umesto u korteksu, gde se sećanja čuvaju pomoću jezika. Kada su skladištena u limbičkom sistemu, osećanja se mogu lako pokrenuti, što dovodi do ponavljanja emocionalnog stresa i negativnih uverenja povezanih sa neobrađenim sadržajem.

Na primer, ako neko ima nesrećnu istoriju zlostavljanja u detinjstvu, mogu se stvoriti uznemirujuća osećanja i podsvesna uverenja da je bespomoćan i da nije vredan ljubavi. Kao odrasla osoba, može imati snažnu emocionalnu reakciju na svaku situaciju u kojoj neko podiže glas (koju doživljava kao preteću), jer ona aktivira osećanja koja su povezana sa uskladištenim sećanjima. Ta sećanja nisu svesna i povezana, ona su oskudna i fragmentisana i o njima se ne može slobodno razmišljati – odsečena su od naših memorijskih mreža, ali telo ih pamti. Osoba koja ima traumatska iskustva nastavlja da živi kao da je u stalnoj opasnosti, njen psihološki razvoj je otežan i može razviti brojne fizičke i psihičke smetnje.

Ta potisnuta, nesvesna sećanja progone osobu i anksioznost se stalno vraća, a tim sećanjima se bavi EMDR tehnika u nastojanju da ih reporcesuira, da oslobodi emocionalnu memoriju iz limbičkog sistema, kako bi mogla da bude uskladištena u jezičkom centru mozga, odnosno, kako bi se transformisala u neutralna sećanja na događaje iz prošlosti. Nakon EMDR terapije, sećanje je i dalje prisutno, ali je manje uznemirujuće (desenzibilizacija).