Uniforma i trauma: Psihološka analiza ljudi u policijskoj službi

Svedoci smo dešavanja na ulicama Srbije u kojima ljudi u uniformama – bilo da su zvanični pripadnici policije ili oni drugi, skrivenog lica, angažovani od strane režima – brutalno prebijaju studente, građane, hapse ih bez osnova i koriste silu daleko van okvira zakona. Opravdanje je red i mir, ali ponašanje često više liči na lično iživljavanje nego na sprovođenje pravde.

Ko su ti ljudi koji sprovode takvu silu?

Šta ih pokreće?

Da li ih motiviše zakon – ili lični nagon za dominacijom?

Ovaj tekst ne traži političke uzroke, već psihološke korene. Istražujemo šta se dešava u psihi čoveka koji svesno bira da bude instrument represije, koji se oseća moćno dok drugog čoveka gura, ponižava, udara i povređuje. Kroz odnos sa roditeljima, potisnute traume, narcističke praznine i detinjstvo koje često nije bilo ispunjeno ljubavlju, pokušavamo da razumemo zašto uniforma često postaje zaklon za ličnu glad za moći.

Pre nego što krenemo u dublju analizu, važno je da napomenemo da nije svako ko nosi uniformu loša osoba i zlonameran i da u uniformama imamo i dobre i moralne ljude, ali da postoji značajan broj onih koji ne biraju poziv reda zbog pravde, već zbog nečega čega ovi ljudi najčešće nisu svesni.

Profil represivne ličnosti

Neki ljudi ne postaju autoritarni slučajno – oni traže profesije koje im omogućavaju da nadoknade osećaj nemoći iz prošlosti. Uniforma ne donosi samo autoritet – ona daje simboličku moć, štiti i skriva njihove najdublje emocionalne rane i potisnute emocije, strahove i često izdaju jednog ili oba roditelja. A iza te maske često stoje:

• Potisnuti bes iz detinjstva

• Nizak osećaj lične vrednosti

• Potreba da dominiraju kako bi se osećali važnima

• Nezreli emocionalni mehanizmi kontrole

Pa ipak, i ovo su sve samo simptomi, a uzroci se kriju još dublje. Ovi ljudi imaju jednu ili više rana duše: Odbacivanje, napuštanje, poniženje, izdaja, nepravda i nešto od toga se desilo u detinjstvu.

2. Detinjstvo i šta tada oblikuje želju za moći?

2.1. Odsustvo oca ili hladan, autoritaran otac

Mnogi ljudi koji kasnije u životu razviju potrebu za povređivanjem i kontrolom nad drugima odrasli su u porodicama gde je otac bio:

• Emotivno odsutan ili fizički neprisutan

• Strogo autoritaran i zastrašujući (vaspitava batinama)

• Nedosledan – nežan, pa okrutan (češće ovo drugo)

U oba slučaja, dete ne razvija stabilan osećaj sigurnosti, već nesvesnu potrebu da preuzme kontrolu nad svetom da bi se osećalo zaštićeno.

2.2. Simbiotičan ili ucenjivački odnos sa majkom

S druge strane, majka ovih osoba često ima preteranu potrebu da kontroliše, osramoti ili emocionalno uslovljava dete. Takva dinamika stvara muškarca koji nije sposoban za emocionalnu bliskost, ali jeste za disciplinu i kontrolu drugih.

Umesto da bude osećajan, on uči da bude strog. Umesto da traži podršku, on traži dominaciju.

3. Policija kao utočište za nezreli ego

Za mnoge, policija nije profesija već zamena za identitet. Uniforma ,,rešava” unutrašnji haos: daje jasan kodeks ponašanja, spoljašnju moć i mogućnost da se osećaju važnim.

Ali to ima cenu.

Oni ne štite građane – oni hrane sopstvenu glad za osećajem kontrole. Čast izuzecima.

Zato neki policajci koriste prekomernu silu, vređaju, ponižavaju. Nije stvar u naređenju – stvar je u osećaju lične nadmoći. To nije politika. To je psihodinamika lične praznine.

4. Jung, Zimbardo i Milgram: nauka o autoritetu i zloupotrebi moći

Carl Gustav Jung je govorio da ,,Gde nema ljubavi, prazninu popunjava želja za moći“. Ova želja nije racionalna. Ona je kompulsivna i proizlazi iz unutrašnje praznine.

Eksperiment Philipa Zimbarda (Stanford prison experiment) i istraživanje Stanleyja Milgrama o poslušnosti pokazali su da obični ljudi, kada im se da autoritet i uniforma, vrlo lako postaju nasilni.

To nisu “loši ljudi”. To su ljudi koji nemaju izgrađenu emocionalnu zrelost i granice.

5. Ko ne ulazi u policiju (ili brzo izlazi)

• Zdrave, emocionalno zrele, empatične, senzitivne osobe koje ne mogu da opravdaju nasilje

• Ljudi koji imaju jak moralni kompas, čak i kada se sukobljava sa autoritetom

• Oni koji vide čoveka, a ne neprijatelja ili vreću za iskaljivanje besa

Zato ne treba idealizovati sve pripadnike službi reda. Sistem često izdvaja, regrutuje i nagrađuje upravo one koji nemaju kapacitet za empatiju, ali imaju kapacitet za poslušnost i agresiju.

Zaključak

Represija kao simptom, ne kao rešenje.

Represivne figure ne nastaju slučajno. Oni su proizvod neisceljenih transgeneracijskih i porodičnih rana, društvenih matrica i psihološke gladi. Kada se takvi ljudi okupe u institucijama koje im daju moć – a ne nadzor i psihološku podršku – posledice po društvo su ozbiljne.

I za kraj, policija je ključna karika svake autoritarne vlasti. Dok god ljudi u uniformama ne osveste da su pre svega ljudi – a ne nečiji poslušnici – sistem represije će opstajati. Velike društvene promene su gotovo nemoguće dok poslušnici u uniformama štite ,,gazdu” umesto narod. U trenutku kada i oni koji sprovode silu shvate da nisu iznad drugih, već jednaki sa njima, autoritarna moć počinje da se kruni iznutra.