Još od drevnih vremena, hidžama se primenjivala kao terapija i u cilju detoksikacije organizma, dok prvi zapisi o hidžami potiču iz islamskih zemalja i drevnog Egipta hiljadama godina pre Hrista. Danas se hidžama, popularno zvana cupping terapija, primenjuje u celom svetu. Zbog svojih efekata na organizam stekla je veliku popularnost kod profesionalnih sportista.

Hidžama terapiju možemo podeliti u 3 faze koje se mogu primenjivati i zasebno:

• masaža;

• dry cupping – postavljanje ventuza;

• wet cupping – blago zasecanje kože (do 2mm) hiruškim skalpelom i otpuštanje toksina.

Kada se primenjuje samo dry cupping, ova terapija naziva se i vakuum terapija ili terapija ventuzama. Ventuze predstavljaju male staklene čaše ili posude koje se koriste kako bi stvorile vakuum na koži. Ovo je metoda iz drevne kineske medicine kojom se poboljšava cirkulacija, uklanja se bol i napetost u mišićima, izbacuju toksini i ponovo se uspostavlja nesmetani protok životne energije kroz telo.

Kada se primenjuje wet cupping ili hidžama, dolazi do blagog zasecanja kože kojim se ispušta krv. Iako na prvi utisak zasecanje kože zvuči strašno i nezamislivo, prorezi su duboki oko 2mm što je izuzetno malo, a bol koji se javlja tom prilikom je minimalan, tj. imate osećaj blagog peckanja ili golicanja. Naravno, radi se u bezbednim uslovima, tako da se koža pre tretmana tretira medicinskim sredstvima radi dezinfekcije površine, kao i sredstava za rad.

Interesantno je da kroz istoriju nalazimo slične prakse ,,otpuštanja krvi“ u cilju poboljšanja zdravlja u mnogim civilizacijama, od Antičke Grčke, preko terapije pijavicama, do popularnog modernog cupping-a. Spektar benefita hidžame je jako širok. Interesantno je da boja ,,pečata” koji ostaju na koži nakon hidžame govori dosta o stanju regije na kojoj se nalazi. Pečati na koži obično nestaju nakon 7 dana od primene hidžame.

Ventuze ili čašice se postavljaju na refleksnim zonama i bolnim mestima duž celih leđa, tj. regije koja se tretira, poput ramena ili kolena. Regije unutrašnjosti butine, stomaka i vrata se uglavnom ne tretiraju zbog same debljine kože i osetljivosti.

Zanimljiv podatak je da, analizom sadržaja iz ventuze, tj. rezidua krvi koja ostaje u čašama nakon terapije hidžamom, ispostavlja se da sadrži svega 10-15% krvi, a ostatak su toksini, limfa i voda. Krv koja izađe iz kože je kapilarna, potkožna krv koja ne nalazi svoj put do jetre koja je prirodni filter organizma. Na ovaj način pomažemo telu da se reši nepoželjnih supstanci (toksina) i podstičemo ga da proizvodi nova, zdrava crvena krvna zrnca.

Kontraindikacije, tj stanja kod kojih se ne preporučuje hidžama, jesu kožna oboljenja, krvne bolesti poput anemije i hemofilije, maligniteti, menstrualni ciklus i trudnoća – kod ovakvih slučajeva ne smemo izvoditi hidžama terapiju.

U pojedinim muslimanskim zemljama hidžama je deo svakodnevnice, ljudi redovno posećuju svoje terapeute, odnosno hijama practitioner-e. Kao i ostale terapijske metode, hidžama se razvijala kroz vreme, pogotovo način pravljenja vakuuma. Tradicionalno, vakuum se pravio pomoću zagrevanja staklene čašice uz pomoć štapića i zapaljene vate, međutim, to je bila izuzetno invazivna metoda i nimalo bezazlena, dok danas svaka čašica ima ventil na vrhu preko kojeg regulišemo količinu vakuuma koju želimo da ostvarimo i tako otklanjamo sve rizike od nepoželjnih situacija.

Hidžama pomaže u lečenju mnogih oboljenja, ali se preporučuje i zdravim osobama kao preventiva i jak detoks. Zdrave osobe mogu raditi hidžamu na svaka tri meseca, što je dovoljno za redovno čišćenje organizma. Osobe sa zdravstvenim problemom mogu raditi češće, sa minimalnim razmakom od mesec dana, a zavisno od problema koji imaju, te se oko toga mogu posavetovati sa svojim terapeutom.