Ko je kriv – kiša ili ti?

Pre nekoliko dana padala je kiša. Video sam tamne oblake kroz prozor, čuo kapi kiše kako padaju po krovu, krovnom prozoru i setio se kako sam nekada davno imao čudna uverenja po pitanju kiše.

[elementor-template id=“70952″]

Verovao sam da me boli glava kada zbog kiše padne vazdušni pritisak, da sam neraspoložen jer je vreme tmurno, čak sam imao i izraz koji sam negde sasvim nesvesno pokupio – na pitanje: „Kako si?“, davao sam odgovor: „Kao vreme!“

Nekim ljudima to nije ništa značilo jer im raspoloženje nije zavisilo od vremena, a meni je bilo tmurno i mračno, baš kao vreme. Ili kada je vreme bilo promenljivo – i moje je raspoloženje bilo isto takvo, promenljivo.

Kada sam dozvolio vremenu da utiče na mene i moje raspoloženje – stvarno ne znam. Da li je to istina – verovatno jeste bila, jer sam verovao u nju.

Vremenom sam shvatio da je prilagođavanje situaciji mnogo važnije od kukanja i samosažaljenja i tako sam krenuo da budem malo fleksibilniji i prebacujem odgovornost za loše stanje sebi, a ne kiši. Nije bilo lako. Kako to da ja budem sebi odgovoran za neko stanje, pa valjda je lakše da to bude kiša nego JA? JA, svemogući i nepogrešivi čovek, koji je uvek imao opravdanje za svoja stanja.

I jednom sam otputovao u Pariz sa svojom suprugom.

Nisam verovao da takva klima postoji do tog maja, kada smo proveli pet dana u Parizu. U toku jednog dana su se smenjivala tri godišnja doba. Od kiše i vetra, do letnjeg sunca. Mislio sam u nekim trenucima da će i sneg pasti.

I dok smo sedeli tako u hotelu i ćaskali, shvatili smo da vreme može da nam upropasti odmor. Tada je pala misao – šta možemo da uradimo da nam vreme ne pokvari odmor? Pa da, da budemo fleksibilni i da mu se prilagodimo, ili da presedimo u hotelu pet dana i vratimo se kući bez da smo obišli grad.

„Ne postoji loše vreme, samo neprilagođena garderoba“, kažu Francuzi. I mi smo ih poslušali.

Odlučili smo da budemo fleksibilni. Kupili sklapajuće kišobrane, obukli se slojevito da možemo da skidamo i stavljamo na sebe slojeve garderobe, poneli ranac sa rezervnom odećom, za svaki slučaj, ako pokisnemo – i krenuli.

Moram vam priznati – bilo je zabavno.Kisnuli smo, pili kafu, vozili se brodom, podzemnom železnicom, obišli prelepa mesta, slikali se i još mnogo toga.

Pariz je za mene bio velika lekcija, ne u smislu vremena, već da shvatim da nekim stvarima u životu, na koje ne možemo da utičemo, možemo da se prilagodimo. Sposobnost prilagođavanja je jedna od najznačajnijih osobina koju su ljudi kroz istoriju imali. I nekada zaboravimo na to. Zaboravimo da se opustimo kada je najteže da bismo lakše pronašli rešenje.

Možda još uvek nije tako lako, mada vežbom možete postati profesionalci. Razmislite samo u kojoj oblasti vašeg života vam je potrebno malo više fleksibilnosti. Nemojte menjati situacije, prilagodite sebe da vama bude bolje. Zbog sebe, nikako zbog drugih.

[elementor-template id=“70952″]

Referenca:
Ko je kriv, kiša ili ti?