Poremećaji ličnosti: Uzroci nastanka, vrste i lečenje

Većina ljudi može prepoznati kod sebe neke ili čak sve od crta ličnosti koje se povezuju sa poremećajima ličnosti – razlika je u tome što one ne utiču na svakodnevno funkcionisanje većine ljudi u istoj meri kao kod osoba kod kojih je dijagnostikovan neki od ovih poremećaja. Poremećaji ličnosti se obično ne dijagnostikuju dok pojedinac ne dostigne određenu životnu dob, često ne pre nego što zađe u dvadesete godine svog života. Većina osoba sa poremećajima ličnosti živi prilično normalan život, a često i sami traže psihoterapijsku pomoć u stresnim životnim periodima i kada zahtevi okoline prevazilaze njihove kapacitete.

Šta su poremećaji ličnosti?

Poremećaji ličnosti predstavljaju karakteristične i trajne obrasce ponašanja, mišljenja i osećanja koji prilično odudaraju od onoga što je uobičajeno. Ličnost je sve ono što osobu čini jedinstvenom, od toga kako funkcioniše, misli i oseća do toga kako se ponaša. O poremećaju ličnosti možemo govoriti onda kada sve što čini ličnost znatno odstupa od društveno prihvatljivog obrasca i konstantno ometa njeno normalno funkcionisanje.

Ovakvi obrasci ispoljavaju se u domenima:

• kognicije, kroz neodgovarajuće promišljanje o sebi, drugima i okolini, koje može dovesti do pojave različitih ideja i pogrešnih zaključaka;
• emocionalnog reagovanja, koje, u zavisnosti od vrste poremećaja ličnosti, može ići od potpunog odsustva emocija do intenzivnog i nekontrolisanog ispoljavanja koje je neprimereno situaciji;
• socijalnih odnosa, od odsustva želje za kontaktom sa ljudima iz svog okruženja do preterane vezanosti za druge;
• kontrole impulsa, koja je najčešće narušena usled niske frustracione tolerancije.

Sinonimi za ovu grupu poremećaja su psihopatije, karakter neuroze, nastrane, patološke ličnosti. Predstavljaju psihička stanja koja su locirana između normalnog i patološkog, koja nisu ni zdravlje ni bolest. Obično počinju u tinejdžerskim godinama i adolescenciji ili ranom odraslom dobu. Neki tipovi mogu postati manje očigledni tokom srednjeg doba. Poremećaji ličnosti se od strane stučnjaka za mentalno zdravlje vide kao trajni, duboko ukorenjeni i nefleksibilni, subjektivno doživljeni obrasci ponašanja.

Za razliku od ljudi sa anksioznim ili depresivnim poremećajima, koji (uglavnom) znaju da imaju problem, ali nisu u stanju da ga kontrolišu, ljudi sa poremećajima ličnosti često nisu svesni da ga imaju. Oni uglavnom nemaju subjektivnih tegoba čije bi poreklo videli u sebi samima i najveći broj njih dugo funkcioniše u svojoj sredini, a psihološku pomoć potraže samo u periodima dekompenzacije ili pojave komplikacija (nastanka drugih tegoba).

Uzroci nastanka poremećaja ličnosti

Iako tačan uzrok poremećaja ličnosti nije identifikovan, smatra se da određeni činioci povećavaju rizik od razvoja poremećaja ličnosti. U te faktore ubrajaju se:

• Porodična istorija, tj. postojanje nekog poremećaja ličnosti među članovima porodice
• Nasilan, nestabilan, haotičan porodični život i visokokonfliktni, disfunkcionalni porodični odnosi
• Dijagnoza poremećaja ponašanja u detinjstvu
• Promene u biohemiji i strukturi mozga

Poremećaji ličnosti nisu posledica uzimanja supstanci ili lekova niti nastaju usled uticaja nekog drugog mentalnog ili medicinskog stanja. Možemo reći da temelj kompletne ličnosti, pa tako i njenih poremećaja, počinje da se razvija u detinjstvu, prvenstveno u odnosu sa roditeljima (ali i drugim figurama od značaja), te da i mehanizmi (ne)prilagođavanja potiču najpre iz porodične sredine. Zdravi adaptacioni mehanizmi se u ličnost ugrađuju relativno rano putem identifikacije sa roditeljima i značajnim osobama (uzorima) iz detinjstva. Na sličan način se u strukturu ličnosti inkorporira i patološko ponašanje.

Traume iz detinjstva, zanemarivanje, disfunkcionalni porodični odnosi, roditelji koji dete nisu ,,videli”, nisu mu na odgovarajući način zadovoljili razvojne i emotivne potrebe tokom odrastanja, jesu najčešće okolnosti u kojima je odrasla osoba koja danas ima poremećaj ličnosti.

Vrste poremećaja ličnosti

Ono što treba imati na umu kada su poremećaji ličnosti u pitanju jeste čitav spektar prelaznih oblika od gotovo potpuno normalne ličnosti do ekstremno izraženog patološkog ponašanja. Takođe, granični slučajevi su veoma česti. U stvari, svaka zdrava osoba može ponekad ispoljavati psihopatsko ponašanje. Razlika je samo u stepenu izraženosti, frekvenci javljanja i posledicama koje izaziva takvo ponašanje.

Na osnovu najnovije DSM klasifikacije (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje), postoji deset vrsta poremećaja ličnosti koji su podeljeni u tri kategorije:

Klaster A (ekscentrični, otuđeni, tzv. čudaci)

• Paranoidni poremećaj ličnosti
• Šizoidni poremećaj ličnosti
• Šizotipni poremećaj ličnosti

Klaster B (impulsivni, dramatici, egocentrični)

• Antisocijalni poremećaj ličnosti (u ranijim klasifikacijama psihopatija)
• Granični ili borderline poremećaj ličnosti
• Narcistički (narcisoidni) poremećaj ličnosti
• Histrionični (histrionski) poremećaj ličnost

Klaster C (tzv. strašljivci, oprezni, sa povišenim stepenom anksioznosti i potrebom kontrole socijalnih situacija)

• Izbegavajući poremećaj ličnosti
• Zavisni poremećaj ličnosti
• Opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti

U nastavku teksta, ukratko ćemo obraditi svaki od navedenih.

Paranoidni poremećaj ličnosti

Osobe sa PPD-om su uvek na oprezu jer veruju da drugi ljudi stalno pokušavaju da im naude. Preosetljivi su i ne mogu da se opuste. Na svaku kritiku reaguju besom i uzvraćanjem.

Tačan uzrok PPD-a nije poznat, ali verovatno uključuje kombinaciju bioloških i psiholoških faktora. PPD je češći kod ljudi koji imaju bliske rođake sa šizofrenijom, što sugeriše genetsku vezu između ovih stanja.

PPD je hronični poremećaj. Neki ljudi prilično dobro funkcionišu, dok su drugi u tome potpuno onemogućeni. Psihoterapija može pomoći pacijentu da nauči produktivnije načine suočavanja sa neprijatnim situacijama, ali zbog velike podozrivosti pacijenta je otežana, jer je poverenje važan segment psihoterapije. Lekovi nisu u fokusu, ali mogu biti propisani zbog drugih povezanih problema.

Šizoidni poremećaj ličnosti

Kod osoba sa ovim poremećajem postoji tendencija da budu distancirane i ravnodušne prema društvenim odnosima. Izbegavaju bliskost, čak i sa članovima porodice. Oni su ravnodušni prema pohvalama i kritikama i pokazuju vrlo malo emocija.

SPD nije isto što i šizofrenija. Osobe sa šizoidnim poremećajem ličnosti mogu da funkcionišu prilično dobro, mada izbegavaju kontakte i vole da budu same. Šizoidni disbalans ličnosti pogađa muškarce više nego žene. Ljudi sa ovim sindromom retko traže lečenje jer ne vide razlog za to. Oblik lečenja koji se najčešće koristi je psihoterapija. Tretman se fokusira na povećanje veština suočavanja i poboljšanje društvene interakcije i samopoštovanja.

Lekovi za lečenje šizoidnog stanja se uglavnom ne koriste, ali se mogu propisati ako osoba pati od povezanih problema kao što je depresija i slično. Osobe sa SPD dijagnozom generalno su sposobne da funkcionišu u svakodnevnom životu, ali teško formiraju dublje odnose kao što je, na primer, formiranje sopstvene porodice.

Šizotipni poremećaj ličnosti

Šizotipne ličnosti imaju govorne forme, misli i percepcije koje čine da ih drugi ljudi vide kao ekscentrične osobe ili – kao čudake. Ljude koji imaju ovaj poremećaj karakteriše sledeće:

• Oblače se, govore i ponašaju na neuobičajen način
• Imaju čudna verovanja i razmišljanja i znaju biti sumnjičavi i paranoični
• Zbog nepoverenja prema drugima, osećaju se neprijatno u društvenim situacijama
• Skloni su pogrešnom tumačenju ili izobličavanju stvarnosti
• Imaju malo prijatelja, povučeni su i emocionalno udaljeni, ili potpuno hladni

Šizotipni poremećaj ličnosti može izgledati kao blagi oblik šizofrenije. Međutim, dok su ljudi sa šizofrenijom isključeni iz stvarnosti, to nije slučaj kod šizotipnog poremećaja ličnosti. Ljudi sa ovim poremećajem mogu naučiti da shvate kada iskrivljuju stvarnost i da to spreče. Prilikom lečenja ovog stanja, psihoterapija je pravi izbor. Cilj je da se osobi pomogne da promeni stilove odnosa i obrasce suočavanja.

Antisocijalni poremećaj ličnosti

Ljudi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti (ASPD) ne pokazuju kajanje za svoje postupke i ne osećaju se krivim kada povređuju druge ljude. Ovaj poremećaj pogađa 2-4% populacije i češći je kod muškaraca. Savremeni dijagnostički sistemi smatraju da uključuje dva povezana, ali ne i identična stanja:

• Psihopata je neko čije štetne radnje prema drugima karakterišu proračun, manipulacija, lukavstvo i nedostatak empatije prema drugima. To je težak oblik.
• Sociopata takođe zanemaruje društvena pravila, ali se lakše vezuje za druge ljude. Uz to, sociopate imaju tendenciju da budu impulsivnije i nasumičnije u svom ponašanju.

Za obe grupe je zajedničko to da ljudi retko sami zatraže pomoć jer misle da im nije potrebna. Kada se ipak podvrgnu lečenju, psihoterapija u povoljnom okruženju može im pomoći.

Granični poremećaj ličnosti

Granični poremećaj ličnosti (BPD) je ozbiljan mentalni poremećaj koji obično počinje u kasnim tinejdžerskim ili ranim 20-im godinama. Javlja se više kod žena nego kod muškaraca.

Osoba teško kontroliše svoje emocije. To može izazvati intenzivne promene raspoloženja, napade besa, depresiju ili anksioznost. Intenzitet se može smanjiti tokom života uz specifično lečenje.

Narcistički poremećaj ličnosti

Narcisoidna ličnost je usredsređena samo na sebe i veruje da njoj pripada samo ono najbolje. Ima neodoljivu potrebu da privlači pažnju i impresionira ljude oko sebe. Karakteristike narcisoidnog poremećaja ličnosti (NPD) su egocentrično ponašanje, preuveličavanje sebe, stalna potreba za divljenjem i nedostak empatije prema drugima.

Narcizam može da se razvije kao psihološka odbrana od preterane kritike, zlostavljanja ili zanemarivanja u detinjstvu. Tretman NPD-a se uglavnom fokusira na psihoterapiju.

Histrionski poremećaj ličnosti

Ljudi sa ovim poremećajem imaju intenzivne i nestabilne emocije, iskrivljenu sliku o sebi i ogromnu želju da budu primećeni. Zato se često ponašaju dramatično i neprikladno kako bi privukli pažnju okoline. Reč „histrionic“ znači dramatično ili pozorišno. Ovaj poremećaj je češći kod žena nego kod muškaraca i obično se javlja u adolescenciji ili ranom odraslom dobu.

Osobe sa histrioničkim poremećajem ličnosti imaju dobre socijalne veštine koje koriste da bi manipulisale drugima i obezbedile da budu u centru pažnje. Psihoterapija je prvi izbor za histrionski poremećaj ličnosti. Međutim, osobe sa ovim poremećajem ne shvataju da im je potrebno lečenje. Uz to, ne vole rutinu, pa je lečenje otežano.

Izbegavajući poremećaj ličnosti

Izbegavajući poremećaj ličnosti karakteriše osećaj ekstremne društvene neadekvatnosti i osetljivost na kritiku i odbacivanje. Oko 1% opšte populacije ima ovaj poremećaj ličnosti. Simptomi uključuju izbegavanje društvenih obaveza i aktivnosti zbog neutemeljenog straha od kritike, odbacivanja i osećaja inferiornosti u odnosu na druge.

Osoba sa ovim poremećajem je svesna da joj je neprijatno u društvenim situacijama i zato se često oseća socijalno nesposobnom. Ona prihvata druženje samo ako je sigurna da će se dopasti drugima. Izbegavajuće ponašanje se obično može videti kod dece i adolescenata. Međutim, stidljivost, socijalna nespretnost i osetljivost na kritiku su normalan deo razvoja deteta i adolescenta.

Zavisni poremećaj ličnosti

Zavisni poremećaj ličnosti (DPD) je jedan od najčešće dijagnostikovanih poremećaja ličnosti koji se javlja podjednako kod muškaraca i žena. Obično postaje očigledan u ranom odraslom dobu ili kasnije kada se formiraju važni odnosi između odraslih ljudi.

Ljudi sa DPD-om su emocionalno preterano zavisni od drugih ljudi i ulažu veliki trud u pokušaje da udovolje drugima. Te osobe imaju strah od odvajanja, pa pokazuju pasivno i privrženo ponašanje, kao i nemogućnost donošenja odluka bez pomoći drugih. Prisutni su intenzivan strah od napuštanja, osećaj bespomoćnosti, pesimizam i nedostatak samopouzdanja, kao i uverenje da nisu u stanju da brinu o sebi. U tom kontekstu, osobe sa DPD-om spremne su da tolerišu maltretiranje i zlostavljanje od strane drugih.

DPD se mora razlikovati od graničnog poremećaja ličnosti (BPD), pošto imaju zajedničke simptome. Osoba sa graničnim poremećajem na strahove od napuštanja reaguje osećanjem besa, dok osoba sa DPD-om odgovara pokornošću.

Psihoterapija je glavni metod lečenja DPD. Cilj psihoterapije je da osobi pomogne da postane samostalnija i da nauči da stvara zdrave odnose sa okolinom. Terapija lekovima nije dovoljno efikasna. Uz to, osobe sa DPD-a mogu postati zavisne od nekih lekova, pa ih čak i zloupotrebljavati.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti

Osobe sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem ličnosti su do perfekcije zaokupljene detaljima oko sebe, često toliko da gube svaki kontakt sa širom stvarnošću. Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) karakterišu opsesivne misli i prisilne (kompulzivne) radnje koje imaju za cilj da uklone ili ublaže nerealan strah. Te radnje osoba doživljava kao tuđe, ali, kada poželi da se usprotivi, osećanje straha se intenzivira. U praksi, lečenje opsesivnih stanja obično uključuje kombinaciju psihoterapije i lekova.

Lečenje poremećaja ličnosti

Kao što smo naveli u tekstu, poremećaji ličnosti se ne smatraju bolestima, već su negde između, te, samim tim, možda termin ,,lečenje” nije idealan, ali ćemo ga ovde upotrebiti u nedostatku preciznijeg. Ne postoje lekovi za lečenje poremećaja ličnosti. Lekovi mogu da se koriste u lečenju komorbiditeta, odnosno drugih stanja koja mogu da prate ove poremećaje, poput depresije, bolesti zavisnosti, anksioznosti itd. Upravo najčešće zbog ovih pratećih stanja osobe sa poremećajima ličnosti potraže pomoć psihoterapeuta, psihijatra ili drugog stručnjaka.

Dakle, posebni lekovi za lečenje poremećaja ličnosti ne postoje, ali se ponekad, za ublažavanje pojedinih intenzivnih simptoma, koriste antidepresivi, lekovi protiv anksioznosti ili za stabilizaciju raspoloženja. Dok farmakoterapija deluje samo na neke simptome, psihoterapija osobi pruža priliku da promeni svoje maladaptivne obrasce ponašanja.

Najčešće korišćene vrste psihoterapije su:

• Psihoanalitička /psihodinamska/ terapija usmerena na transfer
• Kognitivno-bihejvioralna terapija.
• Grupna terapija
• Psihoedukacija pojedinca i članova porodice o lečenju i načinima suočavanja

Tokom psihoterapije, pojedinac može steći uvid i znanje o svom poremećaju, o simptomima, svojim mislima, osećanjima i ponašanju i onome što im doprinosi da budu intenzivniji. Psihoterapija može pomoći osobi sa poremećajem ličnosti da razume efekte svog ponašanja na svoju okolinu i druge ljude i da nauči da upravlja svojim simptomima, kao i da redukuje one oblike nepoželjnog ponašanja koji izazivaju probleme u funkcionisanju i međuljudskim odnosima. Za ovo je potreban dugotrajni rad koji može trajati i nekoliko godina, tako da je podrška okruženja jako važna u motivaciji osobe da ostane dosledna.

Osobama sa poremećajima ličnosti, pored psihoterapije, mogu koristiti i neke strategije samopomoći.

• Saznajte više o svom stanju. To može doprineti osnaživanju i motivaciji.
• Budite aktivni. Fizička aktivnost olakšava upravljanje mnogim simptomima.
• Izbegavajte alkohol i uzimanje lekova na svoju ruku, jer mogu pogoršati simptome i ukupno stanje.
• Pridružite se grupi za podršku u kojoj su i druge osobe sa poremećajima ličnosti.
• Svakodnevno vodite svoj lični dnevnik da biste izrazili svoje misli i emocije.
• Isprobajte tehnike opuštanja i upravljanja stresom kao što su joga i meditacija.
• Izbegavajte izolaciju. Ostanite povezani sa porodicom i prijateljima.

Preporučujemo i ove članke:

• 10 znakova narušenog mentalnog zdravlja koje ne smeš ignorisati
• Depresija i antidepresivi: Ovo je važno da znaš pre uzimanja antidepresiva
• Normalno ponašanje ili posledica neisceljene traume: Da li radiš neku od ovih stvari?
• Porodične konstelacije: Nastanak i evolucija metode
• Prepoznavanje narcizma i narcisoidnog poremećaja ličnosti

Reference:
Najčešći poremećaji ličnosti savremenog doba
Poremećaj ličnosti
Poremećaji ličnosti – definicija, podela, dijagnoza i lečenje