Paradoks moderne duhovnosti: Kako prevazići svoju senku u društvu koje je osnažuje?

Jedna od tema koje uvek inspirišu i o kojima se može iznova i iznova pisati je čuveni Jungov pojam senke, o kome već postoji nekoliko tekstova koje možete pronaći na našem blogu. „Školsku“ definiciju senke skoro svi znaju – našu senku predstavljaju delovi nas koje u nekom trenutku naše okruženje nije prihvatilo, pa smo mi te delove potisnuli duboko u podsvest, i sada oni „isplivavaju“ na nesvesne, neočekivane i često neprijatne načine.

Paradoks moderne duhovnosti

U krugovima ljudi koji teže duhovnosti i radu na sebi, ovo je jedna od uvek aktuelnih tema, ali potpuno paradoksalno, u istim krugovima je podjednako zastupljen i stav da treba da težimo tome da budemo „usklađeni“ sa svima i svime, da duhovna osoba ne treba nikada da se ljuti, da iskaže nerazumevanje ili osuđivanje, niti da ulazi u konflikt. Pa šta je to, ako ne upravo – potiskivanje sopstvenih emocija i građenje senke? Taj ideal „prosvetljenosti“ koji nam se nameće, ne samo da nas ne približava višoj svesti, već nas od iste udaljava, navodeći nas da postanemo nesvesniji, a ne svesniji svojih emocija, a time i sebe i svog života.

Svesno življenje podrazumeva teženje skladu, ali iz drugih razloga i na drugačiji način. Sklad treba da bude posledica prvo osećanja i prihvatanja svojih emocija, boravka u energiji tih emocija, pa tek onda njihovog otpuštanja i prevazilaženja. Prevazilaženje nečega do kraja proživljenog i osvešćenog donosi balans, a ne ubeđivanje sebe da smo dobri, fini i duhovni jer određene emocije ne osećamo, a zapravo smo ih samo sebi zabranili.

Prihvatanje sebe i unutrašnji balans

Da bismo osvestili svoje emocije, moramo prvo prihvatiti da nismo uvek ,,dobri i fini”, i da je to u redu. Balans, u kojem nas ništa preterano ne dotiče, dostižemo kroz zadovoljstvo sobom i svojim životom. Balans nije konstanta – biće perioda kada smo više ili manje izbalansirani, i to je takođe u redu. Ključ je u iskrenosti prema sebi, jer balans je posledica sreće, koja dolazi iz te iskrenosti.

Kada smo iskreni prema sebi, prihvatićemo i trenutke kada nismo izbalansirani, bez smanjenja ljubavi prema sebi. Prihvatanjem sebe, čak i kada smo ljuti, tužni ili uplašeni, prevazilazimo svoju senku. Sve što jesmo je prihvatljivo, a svest o tome pomaže nam da rastemo.

Razvijanje svesti i autentičnost

Svest se razvija prepoznavanjem i prihvatanjem svega što jesmo. U svom prirodnom stanju, ništa od onoga što mi prirodno jesmo nije loše. Destruktivna ponašanja dolaze iz nesvesnosti, a što je destruktivnost veća, nesvesnost je dublja. Ako smo svesni, možemo imati višak energije ili biti borbeni, ali to nas može voditi ka fizičkoj aktivnosti, sportu ili preduzetništvu, bez nanošenja štete drugima. Melanholija, na primer, može nas inspirisati da postanemo umetnici ili pesnici.

Prihvatanje sebe ne znači da smo svi kompatibilni s drugima, niti da treba da trpimo ono što nam ne odgovara. ,,Trpljenje” vodi ka potiskivanju emocija i stvaranju senke. Put ka svesti je put ka upoznavanju sebe i prilagođavanju života našoj prirodi. Ako nešto doživljavamo kao trpljenje, to znači da nije u skladu s onim što mi jesmo.

Frustracija je signal da smo nešto prevazišli i da je vreme za promene. Ako se trudimo da budemo ,,uvek fini” i ,,ne talasamo”, potiskivaćemo frustraciju, izbegavaćemo promene i blokiraćemo svoj razvoj. Potisnute emocije mogu dovesti do zdravstvenih problema, privlačenja pogrešnih ljudi i mnogih drugih posledica.

Konflikt i duhovnost

Da li, kada smo duhovni, treba da se trudimo da nemamo konflikte? Ako smo se spojili sa univerzumom i prevazišli ovu realnost – možda. Ako smo izbalansirali svoj život u svim pojedinačnm fazama – svakako. Ali kad god prelazimo iz jedne životne faze u drugu, budite sigurni da će konflikta biti – sa svime u vašem životu što vas vuče da ostanete u fazi koju vaša duša ima potrebu da prevaziđe – bilo da su to prijatelji koji vam prebacuju kako ste se „promenili“, posao koji počinje da vas frustrira ili bilo šta drugo. Ali ako smo previše „pripitomljeni“, a time i više u energiji senke, mi nećemo doživeti iskustva koja su sastavni deo naše životne evolucije kao nešto prirodno, već će frustracija koju u momentima zrelim za promenu osećamo, koja prirodno služi kao signal, za nas biti „no – no“.

Kako otkriti sopstvenu senku?

Jednostavno je – zapitajte sebe šta je za vas „no – no“. Šta ste sebi zabranili. To mogu da budu i „nepoželjne“ osobine i neprijatne emocije, a mogu da budu i dobre stvari. Ako je neko, recimo, dobijao od roditelja poruku da je neprihvatljivo da se ponaša sigurno u sebe – samopouzdanje je ono što je potisnuto u senku. Ako je neko naučen da bude uvek tolerantan, fin i prijatan – u svojoj senci će podsvesno želeti da nekoga zvekne u glavu. Što smo se više uneli u određenu, jasno definisanu ulogu – više će stvari za nas biti „neprihvatljivo“. Što manje volimo i prihvatamo sebe, manje ćemo stvari sebi dopuštati i jača će biti naša senka. Što više sebi dajemo šansu da isprobavamo i eksperimentišemo – lakše ćemo senku osvestiti.

Jung je mudro rekao: „Više volim da sam potpun nego da sam dobar“. U ovoj rečenici sadržana je suština postojanja. Do te potpunosti dolazimo istražujući sebe, i to ne nužno samo našu „negativnu stranu“. U senci su i naše želje koje smo napustili. Kada se drugima divimo, ili im zavidimo, te osobine koje kod njih tada primećujemo – to su naše osobine koje nismo razvili, već smo ih gurnuli u senku. Spontanost i osećaj slobode u našem životu rastu, kako smanjujemo senku. Samospoznaja i prihvatanje sebe tada raste. Život postaje lep sam po sebi, jer osećamo da smo deo celine postojanja.

Što smo više u strahu – više smo u senci. Što smo više u prihvatanju – više smo u svetlu. Samo što „prihvatanje“ ne znači nužno i tolerisanje ružnog ponašanja, koliko god mi razumevanja imali za nečiju nesvesnost. Nekada je otvoreno iznošenje neslaganja najsvetlija stvar koju možemo da uradimo. Tada priznajemo istinu i sebi i drugima.

Kako prevazići senku?

Senka zavlada kada zaboravimo da smo želeli nešto potpuno drugačije od onoga što smo dobili. Dobro je da sebe tada zapitamo – šta smo, zapravo, želeli. Kada doživimo da nam se „svet raspada“, često se zapravo raspada naša slika o sebi. Korisno je da to znamo, da se svesno zapitamo ko želimo da budemo i krenemo u tom pravcu.

Istovremeno, opuštanje i prepuštanje životu smanjuje senku – svest o tome da ne mora da sve bude savršeno i „pod našom kontrolom“. Vera u život. Vera da će sve biti ok. Smanjenje samokritike i projektovanja. Projektovanje nije prisutno samo kada je negativno, kada svaljujemo krivicu na druge ili na njih projektujemo neke svoje mane. Projektovanje je i kada „spašavamo“ druge jer nama treba podrška, ili kada nekoga idealizujemo. Osobine koje kod drugih idealizujemo, mi smo kod sebe gurnuli u senku.

Kada smo u energiji senke, mi podsvesno verujemo da nismo dostojni ljubavi i poštovanja. Zato je zaista najefikasniji alat protiv senke – potpuno prihvatanje sebe. Integracija svega onoga što mi jesmo. Kako kažu mudraci sa istoka:

„Nismo mi u Univerzumu, Univerzum je u nama“.

Uskladiti se sa svojom svrhom umesto građenja neke lažne idealne slike koju predstavljamo svetu znači prihvatiti sebe toliko da ničije ponašanje ne može da učini da se osećamo odbačeno. Ako mi ne odbacujemo ni jedan delić sebe – niko nam ništa ne može. Potpuno prihvatanje sebe je najveći stepen svesti koji postoji. To je tajna za slobodan i srećan život – za život bez senke.

Referenca:
Venus the Wild Child