Sindrom zlatnog deteta: Kako da (ne) upropastiš dete

Sindrom zlatnog deteta je veoma učestao kod porodičnih dinamika sa roditeljima koji svoje sopstvene osećaje inferiornosti ,,leče” kroz favorizaciju ,,posebnog” deteta (zlatno dete) koje je tu da realizuje sve roditeljske (svesne ili nesvesne) projekcije i želje.

Takva deca bivaju ,,viđena” ili ,,čuta” samo kada postižu uspeh koji roditelji od njih očekuju i razvijaju kroz vreme jednu specifičnu unutrašnju dinamiku kojom preovladava model ponašanja – udovoljavanje (people pleasing).
Između ostalih osobina, najosetljivija od svih koju ova deca (kasnije ljudi) razvijaju, jeste osećaj sopstvene vrednosti isključivo kroz rezultate. Samim tim, kada rezultati izostanu, gubi se osećaj identiteta, važnosti, pa i vrednosti.

Sindrom zlatnog deteta odnosi se na porodičnu dinamiku u kojoj je jedno dete (ako ima braću ili sestre) ili dete koje nema braću i sestre favorizovano i idealizovano verbalno i neverbalno od strane roditelja, na način da se od njega očekuje da bude perfektno i uspešno. UVEK.

Ovaj sindrom se veoma često dovodi u vezu sa roditeljima narcističkih tendencija, perfekcionistima, koji su skloni favorizaciji deteta koje im kroz uspehe i postignuća stvara osećaj da su i oni uspešni, važni – jednom rečju sjajni roditelji.

Zlatno dete, upravo zbog ovakve atmosfere u odrastanju, razvija:

• strah od neuspeha zbog osećaja obaveze i tereta da održi sliku savršenog deteta;
• udovoljavanje kao model ponašanja u odnosu sa drugim ljudima;
• potrebu za konstantnom spoljnom validacijom jer to jedino poznaje (,,dobar/dobra sam samo ako to drugi vide”)
• nemogućnost da prepozna sopstvene potrebe jer u kontinuitetu zadovoljava tuđe.

To dalje vodi u nedovoljno razvijeni osećaj self-a (KO SAM JA ZAISTA?). Ispunjavajući tuđa očekivanja, pa i zahteve, potiskuje sopstvene potrebe, ali najviše emocije, pa je kroz vreme i u odraslom dobu sklono depresivnim stanjima zbog nedovoljno razvijenih mehanizama da se nosi sa APSOLUTNO NORMALNIM životnim periodima koje čine i neuspesi i loši rezultati.

Ova deca, kasnije ljudi, skloni su depresivnim stanjima i razvijanju loše slike o sebi (jer je sasvim prirodno da se u životu smenjuju periodi dobrih i manje dobrih rezultata i situacija, što je za zlatno dete neprihvatljivo).

Takođe, potiskivanje sopstvenih potreba i emocija da bi tuđe bile zadovoljene, često kreira zavisničke odnose u kasnijem dobu, jer su uvek drugi (roditelji) ,,odlučivali” za njih, pa se to prenosi i na partnerske odnose. Ovo je samo mali i ujedno i najvažniji deo opisa sindroma zlatnog deteta.